Tramp popušta, navodno pristaje na iranske zahteve, počinje dvonedeljno primirje: Šta je sledeće?

Nakon maksimalne eskalacije, ili bolje rečeno pretnje maksimalnom eskalacijom, Tramp je napravio svoj karakterističan zaokret - bukvalno nekoliko trenutaka pre isteka svog roka nakon kojeg je nameravao da "zauvek uništi iransku civilizaciju", objavio je da je postignut sporazum sa Iranom i da će stupiti na snagu dvonedeljni prekid vatre. Iako neke nije iznenadio takav zaokret, malo ko je mogao da predvidi da će SAD de fakto pristati na iranske zahteve, a Iran na američke. To bi bukvalno značilo da je Iran pobedio u ratu. Međutim, iako neki u Iranu slave, činjenica da govorimo o dvonedeljnom prekidu vatre, a ne o zvaničnom završetku rata, ostavlja previše prostora za skepticizam.

Pre svega, činjenica je da je Iran naglasio da "neće pristati na prekid vatre", već samo na prekid rata. Iz ove perspektive, očigledno je da je i Iran popustio. Sada sve zavisi kako se gleda na to - Iran je navodno dobio obećanje da će se poštovati njihovih 10 tačaka. SAD, odnosno Tramp, dobile su zaustavljanje sukoba koji nije išao po njihovim planovima, ali su dobile i brzi pad cena nafte (odmah je pala ispod 100 dolara po barelu), otvaranje Ormuskog moreuza (pretpostavljamo), a možda i preko potrebnu „operativnu pauzu“ kako bi se pripremile za još veću eskalaciju rata? Jer Iran dobro zna da su ih SAD, zajedno sa Izraelom, već dva puta napale tokom aktivnih pregovora i pregovora. Ne postoji jak argument koji bi pobio da je Tramp sposoban da to sada uradi treći put zaredom.

Pre nego što nastavimo, kratak podsetnik, evo 10 iranskih tačaka, ili uslova za mir, koje Teheran tvrdi da su SAD prihvatile:

1. Nedozvoljavanje nove agresije protiv Irana
2. Nastavak iranske kontrole nad Ormuskim moreuzom
3. Prihvatanje obogaćivanja uranijuma
4. Ukidanje svih primarnih sankcija
5. Ukidanje svih sekundarnih sankcija
6. Ukidanje svih rezolucija Saveta bezbednosti UN protiv Irana
7. Ukidanje svih rezolucija Odbora guvernera
8. Plaćanje reparacija Iranu
9. Povlačenje američkih borbenih snaga iz regiona
10. Završetak rata na svim frontovima, uključujući i rat protiv islamskog otpora u Libanu (Hezbolah)

Nije tajna da SAD loše rade od samog početka, ali koliko loše rade da su se složili sa svih 10 tačaka? Teško.

Mogu se očekivati mnogo veće "razlike u tumačenju".

Ali za sada, evo šta imamo - Tramp je pristao da obustavi američko bombardovanje na dve nedelje, a Teheran je najavio da će otvoriti prolaz kroz Ormuski moreuz i obustaviti svoje operacije čim napadi na Iran prestanu.

Dakle, jasno je da je Ormuz u fokusu ovog primirja. Vašington tvrdi da je do njega došlo nakon što je Iran pristao da završi, odmah i bezbedno prolazi kroz Ormuz, morsku arteriju kroz koju prolazi petina svetske nafte. Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči formulisao je isti sporazum iz suprotnog smera i rekao da će iranske snage prestati sa napadima kada američki i izraelski udari prestanu.

Bela kuća je do sada potvrdila okvir prekida vatre i početak pregovora, dok je sadržaj konačnog sporazuma ostavila otvorenim. Dakle, iz američke perspektive, prekid vatre postoji kao prozor za pregovore, dok ključni zahtevi tek treba da budu razmotreni u Islamabadu, a američka strana još nije potvrdila konačan format sastanaka.

Ko je kome izašao u susret može se meriti na dva nivoa. Operativno, Teheran je prihvatio nastavak tankera kroz Ormuz, čime je popustio od glavnog sredstva kojim je vršio najveći globalni pritisak. Politički, Vašington je odustao od pretnje uništavanjem iranske civilne infrastrukture i prihvatio da se pregovori vode na osnovu iranskih tačaka, što predstavlja, za sada, ozbiljno povlačenje od tona Bele kuće i ratnih ciljeva Izraela. Iran je stekao važniji simbolički dobitak jer je sačuvao svoju državu, sistem i pregovaračku poziciju. Dakle, nema sumnje da je u ukupnom utisku Tramp napravio veći politički ustupak, dok je Iran napravio važan operativni ustupak u pogledu plovidbe i energetskih tokova.

Američka administracija, kako se i očekivalo, pokušava da proda celu situaciju kao pobedu. Portparolka Bele kuće tvrdi da je operacija „Epski bes“ prvobitno bila zamišljena kao operacija od četiri do šest nedelja i da su ključni vojni ciljevi postignuti nakon samo 38 dana. Ova naracija se oslanja na tri elementa. Prvi je ponovno otvaranje Ormuskog moreuza. Drugi je činjenica da su se iranske i proiranske grupe složile da privremeno obustave neke od svojih napada, uključujući iračke frakcije ujedinjene pod zastavom Islamskog otpora u Iraku. Treći je povratak Irana za pregovarački sto.

Ovo je, blago rečeno, potpuno pogrešno tumačenje „pobede“ jer nije bilo sukoba, a Iran je bio "za stolom" pre iznenadne američko-izraelske agresije 28. februara! Dakle, ako govorimo o uslovima, oni su samo postali znatno gori za agresora.

Vašington i Tel Aviv nisu postigli gotovo ništa. Iranska država je preživela, nova vrhovna sila je ostala zajedno, raketni kapacitet nije nestao, a rakete su letele ka Izraelu čak i nakon objave prekida vatre. Čak ni pitanje obogaćivanja uranijuma nije zatvoreno. Iranski mediji tvrde da je američka strana spremna da prihvati nastavak obogaćivanja, dok SAD i dalje javno govore da žele da ga zaustave. To znači da je najveći spor samo privremeno premešten iz vazduha u pregovaračku salu. Fizičko uništenje Irana, napadi na infrastrukturu i eliminacija dela vojnog rukovodstva su opipljive posledice ove kampanje, ali strateška mapa regiona ostaje daleko od slike pobede koju žele i Tramp i Netanjahu.

Pozicija Izraela je u ovom trenutku najosetljivija. Nisu dali nikakva zvanična saopštenja, iako su američki zvaničnici rekli da je i Izrael pristao na primirje. Prve sate nakon objave obeležile su nove iranske rakete ka Izraelu, nova presretanja iznad Jerusalima i novi izraelski udari na iranske lansirne pozicije. Ovaj početak mnogo govori o Trampovoj objavi. Na terenu se otvorila haotična tranzicija, gde svaka strana pokušava da iskoristi poslednji taktički potez. Za Netanjahua, problem je dublji od peščanog sata. On je rat proglasio operacijom za "zgnječenje iranske pretnje". Takav rezultat nije na vidiku, a opstanak Islamske Republike u Teheranu se već predstavlja kao pobeda.

Zato će Izrael najverovatnije igrati dvostruku igru u narednim danima. Biće mu teško da formalno otvoreno prkosi Vašingtonu, jer bez američke logistike i političkog štita nema prostora za dugu regionalnu eskalaciju. Istovremeno, pokušaće da dokaže da je Iran prekršio uslove ili da su Liban i Hezbolah posebno bojno polje koje nije obuhvaćeno sporazumom. Već sada cure poruke iz izraelskih bezbednosnih krugova da se borba protiv Hezbolaha tretira kao poseban projekat. Takav pristup odgovara i Netanjahuu za unutrašnju politiku. Krajnja desnica u njegovoj vladi teško će prihvatiti aranžman koji ostavlja kontinuitet države Iranu i politički prostor Hezbolahu za opstanak.

Štaviše, za očekivati je da će Izrael, kao što je to do sada činio, pokušati da potkopa svaki sporazum SAD i Irana kako bi vratio SAD u rat.

Da li bi ovo mogao biti konačan kraj rata? Teoretski da, ali politička i vojna logika sugerišu da je pauza mnogo verovatnija. Dvonedeljni period služi kao vreme da se svi odmore, poprave štetu, pregrupišu snage i procene slabosti protivnika. Vašington i njegovi partneri će gotovo sigurno iskoristiti ovaj prozor da obnove logistiku, skladištenje i protivvazdušnu odbranu. Teheran će ovo posmatrati kao pripremu za novu rundu udara i održavati punu pripravnost. Ako pregovori zastanu, ista spirala bi se lako mogla vratiti posle dve nedelje, samo sa manje iluzija i višim cenama energije.

To znači da konačna procena prekida vatre ne zavisi od Trampove objave već od tri naredna koraka. Prvi je da li će Ormuski moreuz zaista ostati otvoren bez incidenata. Drugi je da li će Izrael zaista prestati sa napadima na Iran i Liban. Treći je da li će Islamabad proizvesti barem okvirni sporazum o sankcijama, obogaćivanju uranijuma i regionalnoj bezbednosnoj arhitekturi. Za sada smo svedoci kratke i napete međufaze u kojoj svi proglašavaju pobedu, a niko još ne može da garantuje mir. Tramp može da priča o uspehu, Iran može da slavi opstanak, Izrael može da traži nove poluge pritiska, ali pravi odgovor leži u narednih četrnaest dana, u morima oko Ormuza, na nebu iznad Libana i u pregovaračkim salama Islamabada.

Tramp je pokazao da je spreman na genocid u realizaciji svojih planova. Tu spremnost će vratiti za pregovarački sto po potrebi, možda za dve nedelje, možda čak i ranije. Ali Iran je pokazao da nepopustljivost može da poljulja sve američke planove. Da li je Iran mogao da krene dalje i zapravo natera SAD da povuku svoje snage sa Bliskog istoka? Možda, ali bi morao da plati ogromnu cenu u tom procesu. Hoće li se SAD povući sa Bliskog istoka putem „pregovora“? Gotovo sigurno neće. To znači da pretnja ostaje, mogućnost još većeg rata ostaje, ali za sada će možda prvo uslediti kolektivni predah.

Izvor: Srbija Danas/Advance.hr