Već višemesečni zadatak rubrike “Kafanska lektira” jeste da odvoji žito od kukolja u svetu razbijenih čaša, punih piksli i samo odabranima znanog bola u duši, da razvrstamo kvalitet i nekvalitet, da odamo priznanje zaslužnima i vratimo im za sve emocije koje su nam dali. Odvajanje žita od kukolja nas je dovelo do današnjeg sagovornika koji bespogovorno i nesumnjivo pripada žitu, ali je u isto vreme i Kukolj. I to Ivan Kukolj.
Popularni Kuki se četvrt veka kreće u najprestižnijim krugovima domaće estrade, radi sa autorima sa kojima je san svakog pevača da radi, a od estradnih početaka do danas krasi ga skromna pojava i nenametljivost. To ga je možda koštalo kog naslova više u estradnim časopisima, ali mu je samo dalo na poštovanju u očima kolega i poznavalaca narodne pesme. Kuki je od početka karijere do danas ostao dosledan zvuku koji ga je proslavio, a njegov život pre muzike nije bio nimalo lak.
- Ja sam odrastao u Borči. Odrastao sam sa majkom, oca nisam ni imao. Kada sam završio osmi razred, imao sam želju da budem pop. Bilo je to doba komunizma, kada na bogosloviju nije ni želelo da se upiše mnogo ljudi, zbog režima. Ipak, majka me je nagovorila da odustanem. Upisao sam školu “Rade Končar” i završio dve godine, pa upisao zanat. Bio sam, doduše, dobar đak, ali smo bili siromašni... Upisao sam za električara, te sam se kasnije zaposlio kao majstor. Bio je to težak posao. Radio sam na Kopaoniku, u Novom Sadu, išao u Irak, u Rusiju.
Pošto je, naravno, bio glasovno obdaren celog života, čak je i u to vreme izvodio za svoju dušu pesme Šabana Šaulića, sevdalinke i slično. Jedan prijatelj mu je rekao: "Kad ostaneš bez para, počećeš da pevaš." Tako je i bilo, doživeo je finansijski krah.
- Kada sam se ‘92 vratio iz Rusije, napustio sam firmu, te sam neko vreme prodavao knjige i voće na procenat. Preko puta mog radnog mesta, u “Estradi”, u Borči, bio je orkestar. Ja sam jednog dana baš dobro prošao sa trgovinom, pa sam ušao u kafanu. Oni su me nekako naterali da počnem da pevam. I onda, za otprilike dva-tri meseca, pročulo se da tu peva neki momak, mesto je posećivao ogroman broj ljudi. Bilo je svega, bilo je to ratno vreme, i nemoralnih devojaka, i žestokih momaka, mnogo para. Ludnica.
BIO JE ČUVAR, UČITELJ I MAJSTOR SEVDAHA: Na današnji dan rođen je veliki Zaim Imamović
Nakon sudbinskog ulaska u kafanu usledilo je još nekoliko susreta koji bi se mogli opisati tim pridevom. Zahvaljujući kremu autora sa kojima je radio, Kuki može da se pohvali povećom kolekcijom pesama koje ljudi i danas vole i koje mu naručuju gde god da ode. "Ne daju mi da te volim", "Lažu petli", "Ja sam se zbog tebe propio", "Vidiš li onu reku zelenu", samo su neke od pesama snimljenih tokom teških devedesetih, bez kojih je i danas nemoguće zamisliti ozbiljan narodnjački provod.
- Godine 1994. ušao sam u priču sa Stevom Simeunovićem, uradili smo deset pesama, i to je uskoro izdao PGP-RTS. Album je bio uspešan, a od tada ih je bilo još skoro dvadeset! Radio sam sa istaknutim autorima, kao što su Perica Zdravković, sa kojim sam snimio dva albuma, sa Draganom Stojkovićem Bosancem takođe dva, sa Miodragom M. Ilićem, poznatijim kao Mile Bas čak jedanaest. Za mene su komponovali i Peđa Medenica, pokojni Mića Nikolić, i drugi... - priča Kukolj i setno nastavlja o vremenima u kojima je počinjao svoj muzički put.
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
- Zatekao sam doba kada su ljudi još dolazili porodično na muziku. Znači, dođu u kafanu i uz večeru slušaju. Zatekao sam vreme kada je još bilo organizovano "Poselo" na Malom Kalemegdanu. Tamo sam već te 1994. pevao sa velikanima kao što su Šaban Šaulić, Mitar Mirić, Nada Topčagić i drugi... Te godine, pojavio sam se ja, Nataša Đorđević i Nedeljko Bajić Baja, i ne znam da li neko još. Bilo je manje nas pevača, nego danas... Pogledajte danas kakva je situacija. Ja sam, recimo, u Grandu, ali nemam mnogo koristi od toga. Ne mogu čak ni menadžera da dobijem. Pa u Grandu ima 230 ljudi koji su zaposleni kao Zvezde Granda, koji rade za kuću. Ali, sreća je to što me ljudi zovu i dalje, te veoma često nastupam. Za to mogu da zahvalim činjenici što sam radio sa dobrim autorima, i što pevam pesme koje ljudi vole. A osim svojih pesama, ja pevam i Šabana, Šerifa, Južni vetar, sevdalinke, Šumadiju...
"Čudni su putevi gospodnji", a to Kuki najbolje zna. Vera ga je održala kroz sve slomove i teške godine, a on nije padao u razna iskušenja i skretao sa staze pravednika, znajući svakog trenutka da mu sudbina neće okrenuti leđa. A ne samo da mu nije okrenula leđa, već naprotiv – dala mu je sve. Pevač to tumači kao uzvišeni akt, te time potvrđuje da su još od dana kada je želeo da postane svešteno lice pa do danas, njegove misli ostale iste, podjednako čiste kao u dečačkom dobu.
- I dalje sam religiozan. Postim i dalje svaki post. Ako ne ispostim dobro, ne idem na pričest. To ide iz porodice. Sve ovo što mi se desilo u životu je božija priča! Ne mogu drugačije sve to da objasnim. Kako je moglo da se desi momku koji nije imao ništa, da u jednom trenutku leži, na primer, na plaži “Gold Coast” u Australiji, gde Mel Gibson i Nikol Kidman imaju kuće, gde je 28-29 stepeni svaki dan u godini... Čovek nam je dao apartmane u hotelu koji je tek trebalo da počne da radi, meni, Nemanji Nikoliću i Darku Laziću. Frižideri puni morske ribe, hrane, vina, svega... Na petom spratu je bio bazen sa morskom vodom, sauna... Ja pijem vino sedeći u plićaku u Pacifiku, i razmišljam kako se ovo meni sve desilo. Kako je ovo moguće? Meni, dečaku od majke Kose iz Borče da se dogodi? Niko iz mog okruženja tamo ne može da ode. Jedino ako ubije kraljicu Elizabetu, pa ode tamo u logor da radi. To je božija priča!
U poslu u kom se vrti ogroman novac, što znači i da prevaranti vrebaju iza svakog ćoška, čoveku koji prati kodekse religije nije lako da ostane svoj, da se ne polakomi i možda počini greh ako mu neko uskrati zasluge, a evo šta o tome kaže Kuki:
- Bolje da varaju mene, nego da varam ja. Nekada sam se nervirao, ali više ne. Čovek sazreli, stasa. I ti ljudi koji varaju, koji čine loše drugima, oni ne dožive neku sreću. Kad me neko prevari i uskrati me za nešto, meni bog otvori put na drugoj strani i ja nađem sreću... A bilo je svega, zaista. Stavljali su šerpu punu koke pred mene. Nikada nisam došao u iskušenje da to probam. Nisam nikada cigaretu zapalio, nisam nasilan... Dobro, volim da popijem viski, pivo, vino. I ja sam grešan čovek. Zato i postojim, valjda, da bih okajao neke svoje grehe.
Istinska, prava, kafanska, svadbarska, ona narodna muzika koja kod prvih nota baca u sevdah i seća nas na prvi poljubac, na gorke ljubavi, a možda ponekoga i na srećne, koja vraća na prostranstva iz detinjstva čim krenu da se nižu vešti trileri u glasu talentovanih pevača - e, takva narodna muzika danas je skrajnuta. A Kuki podseća da se nekada veoma cenio svako ko je znao da je peva. Naš sagovornik ističe da danas, na njegovo čuđenje, čak i njemu autori nude pesme koje se pevaju bez vibrata, a on im savetuje da iste ostave za pevače kao što su Aco Pejović, Boban Rajović i slični. On takav zvuk ne razume, ne oseća i ne ume u njemu da se snađe. I zaista, to deluje kao kada biste Piksija Stojkovića gurali na poziciju levog beka, da kažemo onako fudbalski.
U vreme najveće popularnosti muzike o kojoj sada pišemo postojao je jedan bend koji je osvojio sve gradove i sela, sve planine i reke, od Vardara, pa do Triglava, od Đerdapa, pa do Jadrana. Bio je to Južni vetar, na čelu sa možda najvećim stvaraocem folk muzike sa ovih prostora Miodragom M. Ilićem, poznatijim kao Mile Bas. Kuki je imao tu sreću, ali pre svega i talenat, da ga Bas pozove u svoje jato.
KONOBAR OTKRIVA: Kada je Šaban Šaulić gost u kafani - zna se KO plaća! To nije njegov posao!
- Kod Mileta Basa sam došao kao već formiran pevač. Bio sam zaposlen u njegovoj firmi. Iz ZAM-a su me na pomalo ružan način oterali, i Miloš Bojanić mi je rekao da je Bas zainteresovan za saradnju sa mnom. Otišao sam i ostao sa njim 11 godina. Mile je najteži čovek sa kojim sam radio. Ako on sa tobom neće da radi, ti možeš da dođeš i da doneseš vreće para, nema šanse. Ako mu se ne sviđa kako pevaš - ne zanimaš ga! Povremeno smo se smejali do suza kad on počne da imitira neke pevače kako pevaju... Mile je izuzetno muzikalan. Sve pesme Južnog vetra je napravio on, ja sam uvek govorio da je Južni vetar, zapravo, Mile Bas. Sava Bojić i Perica Zdravković su samo svirali. Mogu da se pohvalim da je Mile Bas bio jedini kompozitor koji je poželeo da radi sa mnom jer mu se svideo moj način pevanja. Sve druge sam ja prvi kontaktirao i nudio im saradnju. Inače, on nikada nije dozvoljavao da ti biraš pesme. On ti donese i to je to. Kada sam došao da se dogovorimo za prvi album koji sam radio sa njim, on je meni odmah dao pesme, koje je već unapred spremio. On je razmišljao već neko vreme o meni. I to mi je najbolji album sa Južnim Vetrom. “Vidiš li onu reku Zelenu”, na primer, je pesma koja je najviše puštana na radijima u Srbiji te godine - priseća se Kuki.
Priznaje da je najčešće grešio u slučajevima kada je on birao koje će pesme snimiti, i da su rezultati bili bolji kada su to činili drugi za njega. - Ponese me pesma i onda promašim. To ne treba tako da se radi, jer ja ne treba da otpevam pesmu sebi, nego narodu. Pogodio sam sa “Ne daju mi da te volim”, “Muke su to brate”... Kasnije je Mile Bas uzeo to u svoje ruke.
A kad smo već kod jednog od najvećih Kukijevih hitova, “Ne daju mi da te volim”, mnogi čak i ne znaju da je tu pesmu najpre, koju godinu ranije, otpevao njegov bosanski kolega Enes Begović, ali da kod njega nije prošla ni približno uspešno. A evo i kako to objašnjava naš sagovornik:
- Enes je tada imao jaku ploču i “Ne daju mi da te volim” bila je osma ili deveta. Ali ja sam video da prolazi dobro gde god je otpevam i rešio sam da je snimim, iako su moji saradnici, Dragana Mirković, Dragan Stojković Bosanac i Zoran Bašanović (izvršni producent) bili protiv te pesme. Kada se pojavila, to je bio lom! Pokojni Mića Nikolić je poludeo, jer je on tu pesmu spremao za Šabana, ali, eto, ja sam ga preduhitrio... Čak sam to uradio na kvarno, nisam nikoga pitao, pa je bilo i nekih problema oko autorskih prava, ali je ZAM to nekako rešio. Enesa sam sreo u Budimpešti, i tamo mi je rekao: “Uradio si moju pesmu, svaka ti čast!”
Dok sa velikim zadovoljstvom priča o ovom uspešnom potezu, kao i o ostalim važnim momentima svoje karijere, Kuki neprekidno ostavlja utisak čoveka koji stoji čvrsto na sopstvenim nogama. Ne krije ni nezadovoljstvo kojim ga ispunjava stanje na estradi, i činjenica da je hiperprodukcija ugušila kvalitet, kao i da je muzika kakvu on neguje tokom cele karijere u dobroj meri potisnuta iz medija. Ipak, zahvaljujući njegovom karakteru, a i podršci publike, očito je i da se Kukolj nikada neće odreći svog stila, kao što se ni na divljim estradnim stazama ispresecanim raznim nepravdama sebičnih, poročnih i alavih ljudi, kao pravi blagosloveni čovek, nikada nije odrekao svoje vere...
Neki bi rekli da je posrnuće sistema vrednosti u srpskom narodu krenulo kada su žene počele da preuzimaju organizaciju svadbenih veselja, a da to nije daleko od istine svedoče i brojna iskustva samog Kukija. On je prečesto na svadbama gde su neveste želele da se ograde od svog porekla, muzike koja je ustaljena za slične proslave i da određenim, više "urbanim" muzičkim izborima predstave sebe kao nekoga miljama udaljenog od seoskih običaja, a naravno u isto vreme postignu krajnje suprotan efekat. Ipak, ta popularna pomodarska aktivnost pretvaranja sopstvenog veselja u izlazak u klub, kao i spavaonicu za 90% prisutnih, uzima sve više maha u poslednjoj deceniji, pa se i na tradicionalnu svadbu sa šatorom, pucanjem u jabuku, pevanjem do zore i trilerima u glasu pevača sada gleda kao na poljuljanu instituciju, da ne kažemo umiruću lepotu.
- Bilo je svadbi gde mlada napravi haos. Neće, recimo, “Svadben venac kapiju mi krasi” da joj se peva! Ali pokopaju je rođaci, traže ojkače, na primer, stare pesme... Ima prohteva raznih, a kad se ljudi zapiju, sve se na kraju svede na narodnjake, na šta bi drugo. Ali, definitvno, menja se narod, menja se ukus - sa puno sete izgovara Kuki, jer i sam zna da ova promena u narodu ubija sve više i ono malo identiteta što je ostalo, a muzika kao hrana za dušu postaje samo "fast food". Ipak, navijamo da mladu što češće "pokopaju" rođaci.