"Desilo se uživo u programu, bila sam nemoćna" Lea Kiš progovorila o jezivoj situaciji tokom snimanja: "To je traumatično iskustvo"

Leu Kiš Jokić mnogi sa razlogom smatraju najlepšom voditeljkom koja se ikada pojavila na malim ekranima, a njen vedri dug dugo vremena zrači putem malih ekrana.

Autorka i voditeljka emisije „Popodne sa Leom Kiš“ u razgovoru za Grand konačno je otkrila tajnu svog izgleda kojem ni godine ne mogu ništa, a dotakla se i detalja iz duge profesionalne karijere i priznala da joj ni danas nije svejedno kada se priseti jedne situacije koja joj se dogodila pre mnogo godina pred kamerama u direktnom prenosu.

U čemu je tajna vašeg mladolikog izgleda, kao i stalnog vedrog duha kojim prosto obasjavate sve oko sebe?

„Tajna je genetika i nasleđena lepota na mamu. Ko je imao priliku da vidi moju majku, a često se u novinama pojavljivala slika moje mame koja je napunila 82 godine i koja zaista sjajno izgleda, onda se vidi naravno da ličim na nju. A vedrina je sastavni deo moje ličnosti. Generalno sam vedra i pozitivna osoba i pokušavam takva da budem i kad ne mogu i kada nateram sebe da moram da budem takva. Mislim da se taj optimizam i vedrina primećuju i važno je da svako od nas poseduju tu stranu. Živimo u takvim vremenima da ako sami sebi ne učinimo da nam bude dobro, niko nam ne može pomoći.“

Osim vedrine primetan je i visoki profesionalizam, da li se sećate konkretnog trenutka kda ste odlučili da se bavite ovom profesijom?

„Kako da ne. To je bila audicija davne 1988. godine, tek sam maturirala i upisala fakultet. Bila je audicija na TV Beogradu i tada se od 1.000 kqandidata primala samo jedna osoba. Naravno, prijavila sam se na taj konkurs. Pre toga sam već radila na radiju, još kao tinejdžerka. I zaista, od 1.000 kandidata prošla sam samo ja. Tada sam počela da radim kao najavljivačica, to je bio prvi stepen da se obučite za rad na televiziji. Kasnije su usledili svi formati: „Beogradska hronika“, „Da pitamo zajedno“, „Nedeljno popodne“… Bila sam i urednik dnevnika u jednom trenutku i radila u informativi tako da moja karijera traje jako dugo (osmeh). Televizija je sastavni deo mog života jer radim više od 30 i kusur godina na njoj.“

Javni servis kakav je RTS često dobija kritike iz različitih razloga, da li i vi primećujete da možda nekada negde nešto fali?

„Još odavno kad sam izašla iz sistema RTS-a pre 18 godina shvatila sam da na privatnim i komercijalnim televizijama morate apsolutno svu odgovornost da preuzmete na sebe, kao i da nemate te timove ljudi koji su vam na raaspolaganju u javnom servisu. Jer tamo na jednu emisiju imate 50 pomoćnika, dok na komercijalnim teelevizijama imate jedan određeni termin kada se emitujete, dok sav ostali posao pripada vama. Tako da sam ja sebi i producent, organizator, voditelj, urednik i to je izuzetno zahtevno i teško, ali hvala Bogu, rezultati su odlični bez obzira što gro posla moram sama da obavim. Ja u svemu tome uspevam. Sve je potpuno drugačije, mada mislim da na RTS-u još uvek postoje timovi ljudi koji se bave određenim emisijama, dok mi ugklavnom sve radimo sami.“

Koji je segment tog raznovrsnog posla u pripremi emisije vama lično najzanimljiviji?

„Morate da budete ‘one-man show’, tu nema šta. Svaka priprema emijse meni je najteža, jer tu faktički imate najviše kontakata i najviše posla. Ne znate kad u koje vreme možete nekog da dobijete, da vam potvrde. Postoje i situacije kada vam otkažu u zadnji čas, pa ne možete da odreagujete i pozovete novog gosta. Sve je to, mogu slobodno da kažem, ušlo u neku rutinu, ali i za to treba imati talenta. Nije lako organizovati emisiju. Nekome je lakše da je samo vodi i uređuje, ali vi ovde morate da ste sve.“

Kada ima mnogo posla povremeno se dogode i neke greške, i neki neobične situacije, da li vi pamtite neku takvu?

„Ranije se uglavnom sve emitovalo uživo. Malo smo snimali, ali ne sećam se nekih velikih lapsusa, a ako su i postojali, a postojali su svakako, nisu bili tako nešto zapaženi. Sećam se međutim jedne nezgodne situacije koju sam imala dok sam radila na Televiziji Beograd. Bila sam jako mlada sa nepunih 20 godina. Dobila sam zadatak da radim loto i… zaglavila se mašina! Loptice nisu mogle da izlaze i sada vi tu pored komisije i svega što vas obavezuje da sve bude regularno jer vas prati cela bivša Jugoslavija, uspete da nadomestite tih nekih 5 ili 10 minuta u kojima vam sekund traje ceo sat, da bi se bubanj odblokirao. To mi je ostalo kao neka velika trauma u smislu šta znači uživo program i kada ste nemoćni da bilo šta uradite. Na svu sreću, mašina se odblokirala i ja sam uspela tih 5 minuta tišine da ne ostavim praznim, već da animiram gledaoce i da sve ostane regularno. To mi je jedno traumatično, teško, ali dobro iskustvo.“

Uspeli ste na svu sreću da animirate publiku i da se sve odigra kako treba?

„Jesam, ali i danas se sećam da je bilo baš jako stresno. I sada u ovim godinama kada bi mi se desilo da 5 minuta treba da pričam ‘u prazno’, pitanje kako bih mogla da se izvučem, a kamoli tada kada sam bila stvarno početnik.“

Grand