"Izgubila sam veru kada mi je umrla majka" Potresna ispovest Rade Manojlović - Plačući sam utrčala u Hram...
Rada je po prvi put otvorila dušu i ispričala emotivnu ispovest o trenutku kada je izgubila veru u Boga...
Pevačica Rada Manojlović se prisetila kako su praznici izgledali nekada, kako ih doživljava danas i koje su joj životne lekcije promenile pogled na veru, porodicu i prioritete.
Manojlovićeva je po prvi put javno progovorila i o momentu kada je izgubila veru u Boga, otkrivši potom i kako ju je opet pronašla.
S obzirom na to da je dugi niz godina u samom vrhu traženih pevačica, Rada je neretko praznike dočekivala radno.
– Iskreno, ne samo katkad, već sam vrlo često dočekivala Uskrs radeći ili u kolima, vraćajući se sa nekog dugog puta. Moram da priznam da, kako godine prolaze, sve mi postaje besmislenije da radim za te praznike, jer je istina da se nekako osećam prazno, odnosno nedovoljno slavljenički, baš zato što ga pretvorim u svaki drugi običan dan. Od ove godine menjam navike.
"Veru sam izgubila kada mi je umrla mama"
Rada se nažalost susrela sa tragičnim gubitkom kada joj je preminula majka, a prema sopstvenom priznanju, upravo je gubitak najvažnijeg životnog oslonca doveo do toga da izgubi svaku veru.
– Veru sam izgubila samo kada mi je majka umrla, nažalost, ali isto tako, upravo mi je ona pomogla da nastavim dalje, iako mi je trebalo puno vremena da joj se vratim. Samo čvrsta vera u to da postoji duhovni svet u kome nas naši anđeli čuvari gledaju i štite me je digla i vratila u život - priznala je ona, a potom dodala da posti samo za Veliki petak i Badnji dan, kao i da nikada nije otišla da se pričesti.
– Ne postim, samo za Badnji dan i Veliki petak. Nikada nisam postila niti se pričestila, nekako se to u našoj kući nije praktikovalo, pa valjda nisam ni stekla tu naviku. Ali ne bi mi bio problem da postim što se tiče hrane. Za mene je vera ponašanje – ono što drugome kažeš, kako se ophodiš prema ljudima, šta im misliš, tako da sam u tom smislu u neprekidnom postu od loših misli i loših dela, što je suština vere.
"Plačući sam utrčala u Hram Svetog Save"
– Manastire sam mnogo više posećivala do kraja srednje škole, pošto sam bila član crkvenog hora zajedno sa svojom sestrom. Imali smo česte ekskurzije sa crkvom, sa parohijskim popom i meštanima, po Srbiji. Manastir u kome smo prenoćili i koji će mi ostati u sećanju po smirenosti koju sam tamo osetila je Đunis kod Kruševca. Manasija mi redovno oduzima dah, ali i Prohor Pčinjski. Svi naši manastiri su prelepi i vredni pomena.
– Jednom, pre jedno 16–17 godina, nisam otišla nego sam otrčala u Hram Svetog Save. Sve me je stiglo, bila sam toliko uznemirena da nisam mogla da se smirim od plakanja. Bez razmišljanja sam krenula skoro trčeći ka Hramu, blizu kog sam tada stanovala. Suza suzu stiže, znala sam da samo tamo mogu da se smirim i rekla sam sebi da ću, kada uđem, da se isplačem za sve što nisam u životu. Ali nekim čudom, kako sam ušla u Hram, prestala sam da plačem i odmah sam se smirila. Nikada više nisam imala takav napad i lom. To su te neobjašnjive sile.
Rada se prisetila kako je izgledao Vaskrs kada je bila dete, a kako kaže, mnogi običaji su se zadržali do danas i u njenoj kući.
- Uskrsu smo se uvek najviše radovali jer je šaren, veseo, pun boja, života. Deca vole takmičenje i kucanje jajima, tako da se tu ništa nije preskakalo ni tada ni sada. Znam da se sestra i ja nismo odvajale. Učestvovale smo sa mamom u farbanju jaja, ali je bilo obavezno i da se ide kod nane, mamine mame, da nas namaže crvenim jajetom po obrazima da budemo rumene i zdrave cele godine.
