Kosti su joj osute metastazama: Vedrana Rudan se oglasila iz bolničke postelje "Nezamisliv je užas umirati od raka"
Pokazuje koliko je ozbiljna situacija, ali i koliko je hrabrost i upornost Rudanove inspirativna, jer uprkos svemu nastavlja da deli svoja osećanja i iskustva sa čitaocima.
Poznata književnica Vedrana Rudan već više od godinu i po dana vodi jednu od najtežih bitaka u svom životu. Nažalost, u pitanju je ozbiljna zdravstvena dijagnoza – redak oblik kancera, poznat kao kancer žučnih kanalića.
Ova bolest je izuzetno retka i zahteva složene medicinske procedure, što dodatno otežava svakodnevni život poznate književnice.
O svojoj borbi, bolovima i iskustvima tokom boravka u bolnici Vedrana Rudan redovno piše u svojoj kolumni na portalu rudan.info. U najnovijem tekstu posvetila je posebnu pažnju sestrama koje je svakodnevno pomažu tokom bolničkog lečenja. Ipak, pored zahvalnosti, u kolumni je sažela i svu bol koju oseća u toku ove mukotrpne i iscrpljujuće borbe, otvoreno otkrivajući kako se trenutno oseća i kroz kakve izazove svakodnevno prolazi.
Tekst pokazuje koliko je ozbiljna situacija, ali i koliko je hrabrost i upornost Rudanove inspirativna, jer uprkos svemu nastavlja da deli svoja osećanja i iskustva sa čitaocima.
U nastavku prenosimo segment novog teksta "Sestre".
"Jučer sam po tko zna koji put ušla u bolnicu. Jedva sam napravila tri koraka, tri koraka su maraton za ovakve poput mene, i srušila se u stolicu.
Uz mene se stvorila njegovateljica sa kolicima i odvezla me do kreveta.
Kosti su mi osute metastazama, svaka je u meni vrištala na svoj način.
Zazivala sam smrt kao što to inače radim već godinu i pol. Uzalud.
Svaki doktor s kojim razgovaram ima svoj recept kako maknuti bol. Ubijači boli ili ne djeluju ili slabo djeluju jer bolesnici od karcinoma imaju i mnoge druge bolesti.
Nezamisliv je užas umirati od raka. Liječenje je uglavnom skupo i za neke od nas besmisleno, kvaliteta života ne postoji, a odgađanje smrti je najveća kazna.
Sestre
U tom paklu postoje i kockice leda, gase plamen koji ti ždere i dušu i tijelo.
Ovo nije fraza kojom ja bespomoćna nesretnica kupujem njihovu milost.
Te žene i jedan dečko su bića koja nas drže, možda samo po meni, na besmislenom životu.
Mnogi sretnici koji ovo čitate nemate pojma o čemu govorim.
Izgledamo jezivo. U nas ubacuju kemo i ostale otrove, ali lica sestara kojima smo okruženi nisu naše ogledalo.
Smiješe nam se kao da smo lijepi, drže posudu za povraćanje, mijenjaju nam pelene, istresaju naša govna u školjku dok se nama diže želudac jer ne možemo podnijeti vlastiti smrad.
Izgledam poput kostura prekrivena kožom. Najdraži me preklinju da nešto pojedem, meni se sve gadi."
