"Odbili su me" Evo zbog čega Eva Ras nije dobila nacionalnu penziju

U stanu glumice Eve Ras na Vračaru vreme kao da se kreće drugačije. Nema žurbe, nema poziranja, samo tišina u kojoj se skuplja ceo jedan život. Glumica nas dočekuje otvoreno, bez maske, sa onom retkom vrstom topline koja ne pokušava da se dopadne, već da se razume. 

Ovo je razgovor sa Evom Ras onakav kakav jeste: iskren, duhovit, potresan i neobično topao. Iako skoro nikada ne prima medije u svoj topli dom, sada je napravila izuzetak.

- Primila sam vas zato što vas znam još kad ste bili devojčica i kad ste pokušavali da postanete novinar, a sad sam srećna što ste uspeli - započinje sa velikim osmehom razgovor za “PulsOnline.rs“ Eva Ras, koja je pre nekoliko je snimala film “Operacija Priboj” u kome igra Turbo baku.

- To bi bila uloga kao i svaka druga, ali reditelj Marko Jovičić ima 30 godina, i sa njega kaplje talenat. On je smislio jedan potpuno drugačiji svet za tu komediju. Kod njega su pravila drugačija, likovi drugačiji, sve je drugačije. Raditi na tom filmu je radost i praznik - istakla je Eva, koja objašnjava da Jovičićev pristup vidi kao čistu filmsku umetnost.

- Film je postao umetnost onog trenutka kada su shvatili da “Poliveni polivač” nije film nego dokument, i kada su počeli da prave pokretne slike u kojima je na platnu samo ono što autor izabere. Tu počinje filmska umetnost. A on, sa svojih 30 godina, već je i glumac i reditelj i producent - istakla je Eva.

- Držao nam je probe kao da igramo u pozorištu i otvorio ogroman prostor da se razigramo. Da se radujemo igri, a ne da glumatamo i pravimo kreacije - dodala je Eva, koja u tom kontekstu pravi poređenje sa savremenim shvatanjem komedije.

- Baš sinoć sam gledala Bjelogrlića, posle premijere filma “Svadba”. Kaže on: “Mi smo komediju radili jako ozbiljno, jer to tako mora”. A ja pomislim: “Bjelo, kad budeš imao 85 godina i 29 dana kao ja, videćeš da si se zajeb.... Komedija se radi u radosti, u skakanju, u treperenju duše - dodala je Eva, a na pitanje kako, sa 85 godina i 29 dana, i dalje radi sa tolikim žarom, odgovara bez zadrške.

- Ja još uvek volim što sam glumica. Nemam nikakav razlog da volim, ali kad 24 sata radite tome može da se raduje samo budala. A ja jesam. Nema toga što ne bih uradila za svoj posao - dodala je Eva, koja podseća da je neposredno pre “Operacije Priboj” radila na potpuno suprotnom projektu.

- Pre ovog filma radila sam kod Lordana Zafranovića. To je film o Jasenovcu “Djeca Kozare”. Sve u tom filmu je istinito, a to istinito je kao da sam bila u Jasenovcu - dodala je Eva, koja navodi i primer sa snimanja.

- Došle su vaše kolege i pitale da li imamo ženu koja pegla marame, kao što je bilo na snimanju “Dare iz Jasenovca”. Ja sam im rekla da se Gaga Antonijević i Lordan Zafranović razlikuju po tome što se kod Gage peglaju marame, a kod Lordana nas umaču u blato. To su dva pristupa - dodala je Eva.

- Nemam ja ništa protiv Gage, ali ono što se radi kod Zafranovića to je strašno teško. To je taj vulgarni materijalizam, realizam koji se pretvara u umetnost zato što to Lordan radi. Vi prolazite kroz blato da bi on to uradio. Imali smo scenu gde bosonogi trčimo po trnju. Jedna koleginica je pala u fras i napravila scenu jer joj nisu doneli papuče na kraju kadra. Neću da otkrivam koja je. Kolege su mi tada napravile veliku ružnoću i o tome je pisala cela Evropa - dodala je Eva, koja snimanje filma “Djeca Kozare” opisuje kao „neviđeno teško“, ali istovremeno i uzvišeno.

- Najlepša scena u filmu je ona kod bunara. Scenograf je bunar postavio na uzbrdicu od gline. Kolona zarobljenih Kozarčana, danima bez hrane i vode, dolazi do bunara. A bunar je pun leševa, nema vode. Kod Lordana, u jednom trenutku, šikne voda do neba, izbacuje leševe, pročišćava se pred nama. Masa oko bunara počinje da viče:“Sveta voda, voda, sveta voda”. Sve nas natapa, glina proradi, mi klizamo i padamo. Ne znam kako smo živi ostali - dodala je Eva, koja posebno ističe jedan trenutak koji je upečatljiv u filmu.

- Glavni junak je dete od 14 meseci, koje još nije ni prohodalo ni progovorilo. A ono je tada progovorilo. Počelo je da govori:”Voda, voda, voda”. To je umetničko delo. Svakom glumcu je drago da je deo toga. To je ono što film treba da bude, kolektivno uzvišeno osećanje, kolona ljudi, sve je kolektivno - dodala je Eva, a razgovor se potom dotakao teme o kojoj se poslednjih dana mnogo govori – nacionalne penzije. Eva Ras na to reaguje bez zadrške.

Šta Eva kaže o nacionalnoj penziji

- Mene to ne zanima. Ja sam mogla da se ubijem zbog nacionalne penzije - dodala je Eva, koja je zastala, pa nastavila mirnije.

- Bilo je to početkom dvehiljaditih, ne znam tačno koje godine, kad je Voja Brajović bio ministar. Aca Đorđević ga je video u Rasovom pozorištu i tako je nastao i Tihi. On je bio Voja Brajović, ali ga je Ras uveo u taj svet glume. Pošto je tamo igrao sa mnom, bili smo prijatelji. On me je obavestio o nacionalnim penzijama i rekao mi da treba da apliciram - dodala je Eva.

- Danas se neki prenemažu, poput Egona Savina i Gorana Markovića, kao da se to dobija „slučajno“, a ne može se dobiti slučajno, morate da potpišete i da tražite. Mene su odbili. Onda mi je Voja objasnio da to nije zato što nemam zasluge, već da s dokumentacijom nešto nije bilo u redu. I ja sam mu poverovala. Sledeći put sam opet potpisala - dodala je Eva, koja se seća se i trenutka kada je saznala da ni tada nije prošla.

- Zoran Cvijanović mi je usred leta, na 40 stepeni Celzijusovih, na ulici, rekao:”Nisi dobila”. Mene je tada bilo strašno sramota. Da ja tražim nešto što mi ne pripada. Da sam ja budala koja ne zna šta radi. U tom stanju očaja krenula sam ka Brankovom mostu da skočim u Savu. A nisam imala ni tada hrabrosti kao Branko Ćopić da pomislim da ću da skočim sa zemunske strane na beton, nego sam htela u Savu da skočim, ali sam se u jednom trenutku zaustavila - dodala je Eva.

- Prestala sam da plačem i pomislila:”Sram te bilo. Zbog sujete hoćeš da digneš ruku na sebe. A nisi to učinila kad su ti javili da ti je dete umrlo. Sad ćeš zbog nacionalne penzije?“ I tada sam se vratila. Danas je ne bih prihvatila ni da mi je ponude bez potpisa. I ne treba ništa da mi daju - dodala je Eva, koja danas prima ličnu penziju koja je nešto manja od 100 hiljada dinara i kaže da joj je to dovoljno.

- Sve ovo pričam da nikom ne padne na pamet da mi nudi nacionalnu penziju. Moja veličina nije u tome. Moja veličina je u ulogama, u onoj kod Marka Jovičića, i u još 200 uloga koje sam napravila za 66 godina rada. Ne treba mi ni da me ponižavaju, ni da me veličaju. Dok sam živa i dok mogu ja ću da glumim - dodala je Eva, a na pitanje šta joj je u najtežim periodima života davalo snagu, vraća se na isti događaj.

- Sad sam vam ispričala za nacionalnu penziju. Svaka normalna osoba bi to odmah zaboravila. A ja sam, hodajući tada gradom, shvatila nešto strašno o sebi, da me je više pogodila povređena sujeta nego smrt deteta. I taj trenutak spoznaje mi je, valjda, dao snagu da idem dalje - dodala je Eva.

Blic.rs