Travel bloger i influenser Marko Stefanović, koga pratioci sa društvene mreže Instagram znaju pod pseudonimom "gospodin sa izuzetnog puta", obišao je više od 40 zemalja sveta, a jedinstvena iskustva sa nedavnog putovanja u Brazil odlučio je da podeli sa čitaocima portala Srbija Danas.com.
Avanturista, istraživač, esteta u reči, objavljenim snimcima i fotografijama tvrdi da ova egzotična destinacija nije samo karneval, samba, fudbal i kajpirinja, već mnogo, mnogo više od toga.
Stefanović za naš portal govori o iskustvima iz dalekog Brazila od leta iznad Rija, posete veličanstvenih turističkih lokaliteta, pa sve do odlaska u "leglo" najvećih kriminalnih grupa u čitavoj Južnoj Americi.
- Energija! Božji grad je divlji, neobuzdan, u njemu se sve odvija u svom ritmu. Nema žurbe, ništa ne moraš i sve možeš. Sa jedne strane favele, na drugoj rajske peščane plaže i luksuzni kvartovi, a sve to oivičeno divljinom i džunglom. Zato se pazi ovakvih gradova, oni će te namamiti da ukradeš deo, s tim da je taj proces uvek dvosmeran. Rio će nepovratno da ukrade deo tebe...
- Tajna je da zaista pronalazim istinsku radost i sreću u tome što radim. Mislim da ono što nosiš u sebi te dočeka gde god otišao. Zato se uvek trudim da putujem otvorenog srca i uma, iskreno, bez skrivenih motiva, sa radoznalošću deteta. Nisam tamo da nešto promenim, tamo sam da učim, probam da razumem i postanem bolja verzija sebe. Verujem da tu emociju ljudi prepoznaju.
- Prilično sam spontan i intuitivan, pa se prilikom pripreme za putovanja dosta oslanjam na te svoje osobine. Spreman sam da budem nemi posmatrač, da budem strpljiv, fleksibilan, pun empatije, bez velikih očekivanja i sreća je u tome da živim svoja putovanja, tako da tu nema puno kalkulacija. Na njima prikazujem sebe, svet onakav kakav jeste i moj doživljaj svega, nadajući se da će to biti dovoljno. Smatram da je to jedino ispravno, bez podilaženja publici.
- Iako je Sao Paolo najveći grad čitave južne hemisfere, prilično je jednoličan. Upravo zbog toga ova lokacija nije za lovce na atrakcije i instagramične fotografije. Često me ljudi pitaju kako mogu da vidim lepotu gde je na prvi pogled nema. Poduhvat je pronaći lepo unutar sebe. Ona je uvek u oku. Moje putovanje počinje na granicama moje odlučnosti, među pukotinama mojih mana i vrhovima hrabrosti. Pogledi nekad stvarno jesu prelepi, ali ono što pronađeš u sebi u tim momentima, to definiše tvoje putovanje. Lepota je svuda oko nas. Ovde sam je pronašao igrajući basket u getu, lutajući uskim, grafitima išaranim, ulicama Vila Madalene i Beco do Batmana, pokušajem da u šortsu uđem u najelitniji "rooftop bar", večerom u zabačenom starom tradicionalnom restoranu... Malim stvarima, one su bitne.
- Indijanci su verovali da fotografija krade deo duše objekta koji je na njoj, pa se nadam da uspevam u nameri "kradljivca" da ljudima kroz moje objave omogućim da osete barem delić ovih jedinstvenih trenutaka.
- Svako ko je gledao film "Božji grad", pomislio bi da samo ludak može da ode tamo, međutim, istina je malo drugačija. Stvari se menjaju, pa je spoznaja da od turista mogu da zarade otvorila mogućnost turističkih poseta favelama. Sada već i neke lokalne turističke agencije organizuju ove ture, uz naravno dozvolu grupacija koje upravljaju ovim komunama. Ipak nisam želeo klasičnu turu, hteo sam da doživim pravu favelu, pa sam je u društvu člana lokalne bande posetio noću i to na motorima. Saznao sam dosta o internim pravilima ovog mesta. Ovde krađe nema, niti razbojništva, jer se ista kažnjavaju smrću. "Jedina" opasnost su međusobni okršaji bandi za prevlast i povremeni ratovi sa vojskom i policijom. Moram da priznam da mi nije bilo svejedno, jer hrabrost nije odsustvo straha, već suočavanje. Vozeći se taksijem ka Rocinhi, pomislio sam da li sam ja normalan, ali ni u jednom momentu nisam pomislio da odustanem. Jer da jesam, vratio bih se kući sa prazninom i osećajem da sam uskraćen za važno iskustvo. Vreme se takođe potrudilo da unese turobnost, jer je na samom ulazu u favelu počeo snažan pljusak, dok su ljudi jednostavno i dalje bili tu na kiši. Život se nastavljao uprkos okolnostima. Osećaj nelagodnosti je nestao istog momenta. Želim da napomenem jednu bitnu stvar, poseta faveli ne bi trebala da bude zabava, već podsetnik da je društvo duboko posrnulo, omanulo i da ovakve razlike ne bi smele da postoje. U meni je ovo produbilo osećaj zahvalnosti za sve što imam, za razliku od ljudi koji ovde žive.
- Nikad neću zaboraviti kada sam na putu do vrha vulkana i glečera, lutao divljim prostranstvom Aljaske potpuno sam. Prošao sam teritoriju vukova, na sreću bez susreta sa ovim divljim zverima, približio se losu koji je odmarao, a kao vrhunac susreo sa grizlijem oči u oči. Iako me je savetima kako se ponašati i reagovati, deda Vilfred, nizak čovek eskimskog porekla, pripremio za susret sa ovim stidljivim džinovima, takav nalet adrenalina izmešanog sa strahom nije mogao da mi objasni. Morao sam to da osetim stajavši na svega desetak metara od ovog prelepog stvorenja, koje me je samo pogledalo i nekako znalo da mu nisam pretnja, pa tako nastavilo svojim putem. Bez sigurnog zaklona, ogoljen pred prirodom, shvatiš koliko si zapravo mali deo ovog univerzuma, samo jedna puzla u krugu života.
- Uvek me na destinacijama više inspiriše netaknuta priroda, nisam baš neki urbani tip, i čvrsto verujem da ljudska kreativnost ne može da se takmiči sa prirodom. Najslobodnije se osećam u divljini i džungli. Moji favoriti su uvek vezani za divljinu, prirodu i vibracijsku bliskost koju ostvarim. Brazil je ogromna zemlja i ja sam tek zagrebao po površini. Definitivno planiram povratak i obilazak amazonije, Pantanala, Manausa, Iguasu vodopada… Zbog toga nabrojaću ovde Nacionalni park Tijuca, Pedra do Telegrafo, klub sambe "Renesanca", favela Rocinha, Glava šećera.
- Brazilci su puni života, vrlo energičan I emotivan narod. Oni žive jednostavno, od danas do sutra. Taj mentalitet mi baš prija i mogu da ih poistovetim sa nama. Ljudi su takođe jedna od najboljih stvari na putovanjima. Čim stignem na neku destinaciju, jedva čekam da se promuvam zavučenim ulicama i osetim život i puls mesta. Trudim se da koliko god je moguće dođem u dodir sa lokalnim iskustvom koje nije prilagođeno masovnom turizmu. Nažalost, dešava se i to često, da na mnogim lokacijama ljudi koji su u konstantnom dodiru sa turistima u vama vide samo dolar. Zato je dobro, biti fleksibilan u planovima i malo skrenuti sa utabanih ruta, spoznati kako ljudi zapravo tamo žive, sa čime se svakodnevno suočavaju, jesti sa njima na ulicama, pričati sa starcima i družiti se sa decom. Te situacije i susreti ne mogu da vas ostave ravnodušnim.
- U vreme pandemije mnoge stvari nije moguće planirati, pa samim tim ni destinacije i mnogo će toga zavisiti od otvorenosti granica i drugih regulativa. Uvek sam optimističan, toliko da se često taj optimizam bazira na željama, a ne realnim okolnostima. Moje sledeće želje su Peru, Amazonija, Papua Nova Gvineja i Kongo.
Avanture "gospodina sa izuzetnog puta" pogledajte u galeriji ispod teksta: