Devojke, ovo morate da uradite na Vidovdan: Stavite ovu travku pod jastuk i desiće vam se ono o čemu dugo maštate
Taj stari običaj sačuvao se u tragovima i danas, a mnogi i dalje veruju da nije svejedno šta se na ovaj dan vidi, pomisli ili poželi.
Vidovdan se u Srbiji obeležava 28. juna i u narodu nosi posebno značenje – mnogi veruju da je to dan kada se "otvaraju oči".
Ali, znate li zapravo zašto?
Iako se ovaj praznik duboko ukorenio u srpsku tradiciju, zanimljivo je da u hrišćanskom kalendaru ne postoji svetac po imenu Vid.
Tek 1892. godine, Srpska pravoslavna crkva je prvi put uvrstila Vidovdan u svoj kalendar, i to kao dopunu – uz proroka Amosa i svetog kneza Lazara, čiji kult SPC i zvanično neguje.
Razlog je jednostavan, ali snažan: Kosovski boj, jedan od najvažnijih trenutaka u srpskoj istoriji, dogodio se upravo na ovaj dan – 28. juna 1389. godine.
Od tada se istorijsko sećanje i narodno predanje prepliću, a Vidovdan postaje simbol srpskog identiteta, borbe, ali i pročišćenja.
U dubljem, prastarom sloju narodne vere, ovaj praznik vuče korene još iz paganskih vremena.
Slovensko božanstvo Vid smatralo se vrhovnim bogom – "bogom nad bogovima" – i verovalo se da sve vidi.
Zbog toga se i sam praznik povezuje sa pogledom, spoznajom i istinom.
Verovalo se da ono što čovek vidi na Vidovdan – to će mu se kasnije ostvariti.
Zato je dan bio ispunjen simbolikom gledanja, viđenja i nadanja.
U nekim delovima Srbije, posebno u selima podno Fruške gore, ljudi su se rano ujutru umivali rosom i tom prilikom izgovarali: "Oj Vidove, Vidovdan, što ja očima video, to ja rukama stvorio."
Taj stari običaj sačuvao se u tragovima i danas, a mnogi i dalje veruju da nije svejedno šta se na ovaj dan vidi, pomisli ili poželi.
Jer – možda se baš na Vidovdan pogleda ono što će oblikovati sudbinu.
Sličan običaj zabeležen je i kod Banatskih Hera.
Tamo su majke na Vidovdan dovodile svoje kćerke do plota, a ove bi se obraćale svecu: "Vido, Vidovdane, što god očima vidim, sve da znam raditi".
U nekim su krajevima iznosili na videlo svoje tapije i obligacije, u drugim su vadili novac iz kase i brojali ga.
Bilo je mnogo postupaka te vrste. Na Vidovdan se mogla videti i budućnost.
Toga dana se mnogo gatalo i proricalo. Kao i u nekim drugim prilikama, činile su to najčešće devojke nadajući se da će videti budućeg izabranika.
U Bosanskoj krajini devojke su uoči Vidovdana brale crveno cveće vid, kao i modru vidu.
Ubrano cveće pred spavanje su stavljale pod jastuk i govorile: "O moj Vide, viđeni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dođi večeras, u prvi sanak na sastanak."
Verovale su da će se to i dogoditi, da će im budući muž doći u san.
U okolini Vlasenice devojke su uoči praznika brale vidovu travu i pripremale još ponešto.
Nalivale su vodu u lonac koji je kupljen bez pogađanja, zatim uzimale malo hleba i soli, detelinu sa četiri lista i jednu tkanicu koju bi prebacile preko lonca. Po završenim pripremama, devojka bi pre spavanja rekla:
"Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svoga suđenoga. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila, neka k meni doleti; ako je gladan, evo mu soli i hljeba, neka se najede; ako je žedan, evo mu vode, neka se napije; ako ne može preko vode preći, evo mu ćuprije (misli na tkanicu), neka pređe".
