Kako je nekada izgledao 1. MAJ - On je za sve meštane bio POSEBAN DOGAĐAJ, koliko smo se udaljili od tradicionalne proslave i običaja

Znate li kako je nekada izgledao 1. maj?

Pre se ovaj praznik rada obeležavao na jedan poseban način te je za sve meštane bio poseban događaj. Za njega se pripremalo danima pre. Žene su nekoliko dana pre 1. maja obično čistile kuće i tavane, te bi sve ono što se više nije moglo iskoristiti ili je bilo skroz poderano odvajale za spaljivanje upravo za 1. maj.

Tako se tu moglo naći starije pocepane obuće, stare odeće, krpa i sl. Muškarci bi za to vreme čistili dvorišta, orezivali voćke, te sve grane koje su odrezali, slagali na jednu hrpu, na koju su kasnije doneli i ono što su žene odvojile u kući.

Deca su s veseljem pomagala roditeljima u čišćenju i slagala stvari na hrpu, jer su znala da veća hrpa znači i veći plamen. Svaka porodica pripremala je svoju hrpu, koju bi na kraju odnela na obližnju livadu ili proplanak, te bi se uoči 1. maja ta hrpa konačno i zapalila. Ako bi se hrpa palila na proplanku to bi obično značilo da se nekoliko komšija dogovorilo da te sve hrpe spojii u jednu, a plamen je znao biti toliko visok da bi se video i iz drugog sela.

Porodice bi se skupljale oko vatre, družile, pevale i veselile. Za njih je paljenje vatre na taj dan bilo kao jedna mala manifestacija. Momci i devojke često su se nadmetali u preskakanju plamena, odnosno devojka bi rekla momku da će ga poljubiti ako zbog nje preskoči plamen i obratno. Oko vatre su sedeli, gledali se, oni koji su znali svirati bi i zasvirali, pa je tako veselje znalo potrajati do dugo u noć, sve dok se vatra ne ugasi.

Deci je taj čin paljenja vatre bio posebno zanimljiv jer bi im roditelji dopuštali da duže ostanu budni. Roditelji su prepričavali deci kako je bilo kad su oni išli sa svojim roditeljima prvi put kraj vatre i šta su oni sve palili. Čitavim selom mogao se osetiti miris dima, čuti pucketanje vatre te videti senke koje su stvarali titraji plamena.

Drugog dana po selu se pričalo koliki je plamen kod koga bio te kako je bilo i u drugim selima visokih plamena. Ponekad su se sela i nadmetala kod koga će biti najviši plamen pa se ovaj običaj znao pretvoriti u pravi mali festival. Iako je i pre taj dan bio dan oduška od svega, svakodnevni posao se i dalje morao obavljati, ali bi ljudi taj dan nekako brže i lakše sve obavili i pripremili za sutra jer su znali da čim pre završe pre će započeti to “prvomajsko ludilo”. Drugog dana posao se obavljao jednako kao i svaki drugi dan.

Danas se jako retko mogu videti zapaljene vatre uoči 1. maja, ali običaj druženja ipak je i dalje ostao tradicija. Što je lepo. Lepo je videti društvo da se druži i veseli, ali nažalost, ta druženja nisu kao nekad. Danas ne možemo videti velike skupine već su svi podeljeni u manje grupe. Ne čuje se pesma i zvuk tambure, već samo brujanje zvučnika. Umesto mirisa dima i pucketanje vatre, osetimo miris roštilja. Ne prepričavaju se događaji iz prošlosti, već se najčešće priča o problemima i poslu. Deca i mladi danima pre ne sakupljaju granje, već kupuju meso za roštilj.Vremena se menjaju, ali neki običaji, iako izmenjeni i modernizovani, ipak se i dalje održavaju. I neka, treba tako, jer znate kako stari narod kaže “Bolje da nestane sela nego običaja”, piše Likaclub.eu-Radiosarajevo.ba

Srbija Danas/Hocu.ba/Prenela: T.O.