"Bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti": Ovo je stav CRKVE prema NARODNOJ RELIGIJI - "Nisu to samo SUJEVERJA"
U njima se krije čitava istorija našeg naroda!
Naša tradicija temelji se na običajima koji se prenose sa kolena na koleno i čuvaju kao najveće bogatstvo. Oni su važni oblici nematerijalne kulture i važno ih je sačuvati od zaborava kome su izloženi u vreme globalizacije i tranzicije.
Najviše takvh običaja nastalo je oko najvažnijih trenutaka u čovekovom životu - rođenja, krštenja, svadbe i smrti. Tako je nastala čitava lepeza običaja koji su prerasli u narodnu religiju.
Danas nam protoprezviter Milan Ristivojčević otkriva kakav je stav Crkve prema narodnoj religiji, te da su običaji koji krase svako selo nastali na temelju praktičnog života i nisu bapske priče, već ostaci davne istorije koja je najčešće bila tragična.
SUPRUGA POKOJNOG MARINKA ROKVIĆA čuva unuke i okopava baštu, a kad poželi BRZINSKI OBROK koji ne goji napravi OVO
ZAŠTO SVEŠTENICI NOSE BRADU? Oci poručuju muškarcima da je nose SA PONOSOM - ona je SIMBOL PRAVOSLAVLJA i NAŠE TRADICIJE
- Običaj je pravilo nastalo dugotrajnim ponavljanjem u društvu. Njegova snaga i postojanost počivaju na istrajavnju kroz generacije, na prenošenju sa kolena na koleno. Običaji pokazuju odlike nekog kraja ili čitavog naroda. Koliko su važni običaji dovoljno govori narodna izreka: 'Bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti', kaže protojerej Ristivojčević
Kakav je stav Crkve prema narodnim običajima?
- Kada danas pogledamo neke običaje oni nas zbunjuju, pa često čujemo da je to neka zaostala paganština. Da bismo ih razumeli, moramo razmotriti razloge zbog kojih su oni nastali i kasnije uticaje nekih okolnosti na njih.
- Navešću primer: Nakon sremskog fronta kada je nastradla srpska omladina, pojavio se običaj da se na sahranu donose nekakvi darovi: košulje, peškiri, ćebad i sl. ali da se i ti darovi ponovo razdeljuju rodbini i prijateljima kada krenu kući posle pogreba. Roditelji sahranjujući svoje sinove (neoženjene mladiće) počeli su da deo običaja sa svadbe prenose na sahranu, to su ti darovi, jer nemaju priliku da prave svadbu i daju darove rodbini, kada posle pogreba krenu kući, kao da su svatovi. (Nerazumljivo reklo bi se.) Veliko je to stradanje bilo da se ovakva praksa pretvorila u običaj. U vreme ovog stradnja, niko nije ni nameravao ovo da izostavi niti se protiv tih darova smelo govoriti.
- Ovaj običaj je prestao pre možda 20 - 25 godina uz silno insistiranje Crkve da je neopravdan. U njemu treba razumeti veliko stradanje srpskih mladića i žalost i žrtvu njihove rodbine. Danas bi pomislili da je to neki bez veze običaj, jer ti darovi su se obično nosili na sahrane i sa sahrana i ničemu nisu više služili, ali ne smemo zaboraviti da je običaj svedočio o stradanju koje nije bilo malo.
- Crkva ima potrebu da iznese sud o običajima, ali ne brzopleto kako danas poneko čini, recimo o daćama i dušnom bravu koji je veoma raširen u Zapadnoj Srbiji, ali o njemu ćemo nekom drugom prilikom. Nije moguće sve običaje svesti na isti način obavljanja, jer nisu svi nastali pod istim okolnostima, još kada se tome dodaju periodi seoba i migracije stanovništva, onda to danas baš izgleda zbunjujuće. U Tamnavi postoji nekoliko porodica koje su se doselile iz Bosne i većina njih donosi slavsko žito na osvećenje uglavnom nekoliko dana pre slave, što je pogrešno. Naravno, reč je o zimskim slavama kao što su Stevanjdan, Jovanjdan...
- Oni su to nasledili od svojih predaka, jer su živeli u brdovitim ili planinskim krajevima, pa kad se desi da padne veliki sneg oni nisu mogli doći do crkve, zato preduprede tu situaciju te donesu žito pre slave, kada to vreme dozvoli. Sve slavske običaje su formirali na ovoj činjenici da će slavsko žito osvetiti nekoliko dana ranije. Doselivši se u Tamnavu morali bi da promene gotovo ceo način slavljenja svoje krsne slave, što oni ne žele, pa tako i danas donose slavsko žito ranije. Kada njihovi potomci uvide da je to neopravdano promeniće običaj, ali je ovo dug i spor proces na koji se malo može uticati.
- Običaji 'Prednjeg čela' su i te kako vaspitni. Mi smo vrlo često bili u ratovima, jer je naša kuća na raskršću i svako ko pokraj nje prođe je manje ili više poruši. A gde je rat tu je uglavnom i nemaština i sirotinja. Bez obzira na pomenute okolnosti svetkovine su se uvek obavljale bogato. Naravno, oni koji vole da malo više 'cugnu' uvek su koristili priliku. Za slavu, svadbu, daću... Iako se do tada spremala proja, za ove svetkovine uvek je pripreman beli pšenični hleb, vino i rakija prepečenica, a ostalim danima proja i blaga rakija, vina ni na vidiku.
- U takvim okolnostima kako sprečiti pijance da sede do zore nego prednjim čelom, kada ono ustane ustaju svi, tek kada ono počene da se služi i ostali uzimaju hranu, pa vasptino je i postoji neki red, mora se priznati. Mnogi običaji su nastajali u vreme turskog ropstva kada nije bilo dovoljno sveštenika i monaha, a narod je znao da svetkovine moraju imati i duhovnu dimenziju kao i sam čovek, pa tako imamo mnogo običaja vezanih za: slave, krštenja, svadbe, sahrane... Naravno, kada je crkva bila potisnuta mnogi običaji nisu bili baš ispravni, jer nije imao ko da ih kontroliše. Moram nešto reći i o čuvarima običaja. Obično su to starije bake, koje vole malo da preteraju u nekim nebitnim stvarima.
- Zaključak je da su običaji važni za nas kao narod, oni su pluća naroda, kroz njih se oseća narodni dah i kada smo veseli, radosni, tužni i sl. Ne treba ih se odreći, ali pre nego što želimo nešto da obavimo obavezno se treba posavetovati sa sveštenikom, da se ne bismo bavili beznačajnim i bezpotrebnim sitnicama.