Aleksandar Đurđev za SD: "NIS je kičma energetske bezbednosti Srbije, a ne poligon za političke eksperimente”

Đurđev u ovom razgovoru govori o globalnim tokovima u naftnoj industriji, o unutrašnjim slabostima i izazovima srpskog energetskog sistema, ali i o opasnosti koju donosi plitko razumevanje državnih interesa.

Kako gledate na trenutnu situaciju u svetskoj naftnoj industriji i na ono što mnogi vide kao "povratak fosilnih goriva"?

Aleksandar Đurđev: Velike naftne kompanije u Sjedinjenim Američkim Državama su, nakon godina fokusiranja na zelenu energiju, poslušale poziv Donalda Trampa na ambicioznu akciju „Storm, baby, storm“. Vidimo da vodeće svetske kompanije – BP, Chevron, ExxonMobil, Shell i TotalEnergies – ponovo intenziviraju potragu za novim rezervama nafte. To nije slučajno. Sporiji nego što je očekivan prelazak na zelenu energiju postavlja temelje za rastuću potražnju za fosilnim gorivima u narednim decenijama. Geopolitička nestabilnost je prinudila vlade da ponovo daju prioritet energetskoj bezbednosti u odnosu na dekarbonizaciju.

Prema procenama energetske konsultantske kuće „Wood Mackenzie“, sporija tranzicija može značiti da će svetu biti potrebno čak 5% više nafte godišnje od sredine 2030-ih nego što je ranije predviđeno. Oni procenjuju da će do 2050. godine svetu biti potrebno više od 100 milijardi dodatnih barela nafte kako bi se nadoknadio manjak u istraživanju. Ali paradoksalno, u isto vreme, stižu vesti da američke naftne kompanije ukidaju hiljade radnih mesta. Ekson otpušta dve hiljade ljudi, Ševron planira smanjenje do 20% radne snage do 2026, a Konoko čak do 25%. Američki energetski sektor je samo do avgusta ove godine izgubio devet hiljada radnih mesta – trideset odsto više nego u istom periodu 2024. godine. Kompanija za usluge na naftnim poljima Haliburton takođe je počela da smanjuje broj zaposlenih u SAD. Zapošljavanje je praktično stalo, a studija Federalne rezervne banke Dalasa upozorava da neizvesnost oko politike Trampove administracije usporava ulaganja u naftni sektor. Delimično zbog odluke OPEK+ da ne prepusti globalno tržište Amerikancima, a delimično zbog Trampovog pokušaja da sankcijama podigne cene, vidimo sukob interesa koji vodi ka tržišnoj turbulenciji. Ali većina zemalja je naučila da živi sa sankcijama. Vreme je da i Amerika prihvati da ne može više diktirati uslove, već da mora sarađivati, pre svega sa OPEK+, ako želi stabilnost. Problem je u njihovom uverenju u sopstvenu superiornost, koje im onemogućava realnu procenu situacije.

 Kako sve to utiče na Srbiju i posebno na NIS, koji je sada pod američkim sankcijama?

Aleksandar Đurđev: Naftna industrija Srbije (NIS) je 9. oktobra objavila da nije dobila još jedno odlaganje od američkih sankcija. Ograničenja su stupila na snagu – više nije moguće plaćanje preko zapadnih platnih sistema, a u narednim danima pristup spoljnim isporukama nafte biće dodatno otežan. Srbija je ovim faktički stavljena u položaj u kom mora da rešava pitanje snabdevanja direktno sa svojim ruskim partnerima, Gazprom njeftom i Gazpromom, koji zajedno drže 56,15% akcija NIS-a.

Umesto ozbiljne analize, ponovo se pojavljuje retrogradna ideja o nacionalizaciji – kao nekakvom čarobnom rešenju. To je iluzija. NIS nije samo najvažnija energetska kompanija u Srbiji. On je dokaz uspešne privatizacije i uspešnog strateškog partnerstva Srbije i Rusije. On je jedan od najvećih poreskih obveznika u zemlji, koji obezbeđuje do 15% ukupnih budžetskih prihoda. Samo u prvoj polovini 2025. godine, NIS je državi prebacio oko 900 miliona evra, što je preko 104 milijarde dinara. Reč je, dakle, o kičmi srpske ekonomije. Oni koji kritikuju prodaju NIS-a partnerima iz Rusije, isti ti su oni koji hvale prodaju šećerana, cementara, železara za 3€ kompanijama sa Zapada.

Podsetite nas kako je NIS postao ono što je danas?

Aleksandar Đurđev: Malo ko danas pamti u kakvom je stanju NIS bio pre samo dvadesetak godina. Tokom 1999. godine, NATO je bombardovao rafinerije u Pančevu i Novom Sadu. Od agresorskih raketa u bombardovanju je poginuli puno NIS-ovih radnika, postrojenja su do temelja razrušena. Potom je usledio period sankcija, koji je sprečio potpuni oporavak. Do sredine 2000-ih, kompanija je poslovala sa gubitkom, oprema je starila, a 90% benzinskih stanica bilo je izgrađeno još u vreme Tita, dakle pre više od četiri decenije. Srbija je bila poslednja zemlja u Evropi koja je koristila aditive olova u benzinu. Godine 2008. gubici su dostigli sto miliona evra, dugovi su rasli, a tržišni udeo je opadao. Pokrenule su se rasprave o prodaji. Ali vlast je s pravom strahovala da bi neki zapadni kupac kupio NIS samo da bi ga ugasio kao konkurenciju. I onda se pojavio ruski kapital. U februaru 2009. godine, „Gasprom njeft“ je kupio kontrolni paket za 400 miliona evra i obavezao se na investiciju od 500 miliona do 2012. godine. To obećanje je i ispunjeno: kvalitet goriva unapređen je na nivo Euro 5, a do danas su ukupna ruska ulaganja dostigla oko 3,5 milijardi evra.
Rezultat toga je da je NIS od 2010. godine postao profitabilan, a rafinerija u Pančevu modernizovana. Danas ima dubinu prerade od 99%, kapacitet povećan sa 2,6 na 4 miliona tona, a proizvodnja je skočila za 30%. Udeo NIS-a na domaćem tržištu premašuje 75%, dok je kompanija prisutna i u Rumuniji, Bugarskoj i regionu. Danas je to ne samo srpski, već regionalni i evropski lider.

Kako ocenjujete pozive na nacionalizaciju u ovom trenutku?

Aleksandar Đurđev: To je apsolutno neodgovorno. Početkom 2025. godine, neki špekulanti i „genijalci“ iz beogradskih krugova, uz podršku tzv. nezavisnih medija, procenili su ruski udeo u NIS-u na 600 miliona evra. To je smešno. Samo ulaganja „Gasprom njefta“ višestruko premašuju tu sumu. Takve izjave nisu samo ekonomska besmislica, nego i uvreda za Rusiju – našeg najsnažnijeg i najvernijeg saveznika. Odluka o sankcijama doneta je u januaru ove godine, ali NIS je u više navrata uspevao da dobije odlaganja, poslednje do 8. oktobra. SAD su potom ignorisale zahtev za produženje i sankcije su stupile na snagu 9. oktobra. Prvi efekat su osetili vozači koji više ne mogu plaćati zapadnim karticama. Ali NIS je odmah reagovao – plaćanje je moguće Dina karticom, IPS sistemom, gotovinom i drugim metodama. To je sitna neprijatnost, ali suštinski problem nije u plaćanju, već u uvozu sirove nafte.

Bitka za energetsku nezavisnost

 Gde vidite najveći izazov u narednim mesecima?

Aleksandar Đurđev: NIS naftu uvozi preko hrvatskog JANAF-a, koji ima dozvolu za snabdevanje do 15. oktobra. Srbija je već pokušala da smanji tu zavisnost – upravo zato je postignut dogovor sa Mađarskom o izgradnji naftovoda koji će povezati Srbiju sa „Družbom“. Ali projekat još nije počeo, jer su tamni koridori moći u okruženju radili sve da ga uspore i opstruišu.

Do tada, NIS će delimično možda i zanemarljivo moći da se osloni na železnički i rečni transport, ali to ne može nadomestiti količine koje neće biti dostupne posle sredine oktobra. 

Rafinerija je projektovana za 100.000 bbl / dan, odnosno oko 14.000 tona na dan , a sa minimalnim kapacitetom oko 7.000 tona na dan. Postoji veoma mala šansa da Vašington izda novu licencu kojom bi privremeno izuzeo NIS od sankcija – a još manja da ga u potpunosti ukloni sa liste. Ono što je predvidljivo, jeste da će „genijalci“ nastaviti da insistiraju na nacionalizaciji. Tada će jedino pitanje biti cena, a iskustvo nas uči da ko se igra sa takvim sistemima, ubrzo ostaje praznih ruku.

Vreme za trezvenost

Šta je, po vašem mišljenju, najvažnija pouka za Srbiju?

Aleksandar Đurđev: NIS je ne samo kompanija, već simbol naše energetske i ekonomske nezavisnosti i uspešnog strateškog savezništva Srba i Rusa. Ona pokazuje šta se može postići kada imate strateško partnerstvo zasnovano na uzajamnom poverenju i dugoročnom interesu. Srbija danas mora da brani svoj suverenitet ne samo politički, već i energetski. Ko izgubi kontrolu nad energetikom, izgubio je i državu. Ko neće Rusiju za saveznika postaje kolonija Zapada. Zato je vreme da prestanemo sa političkim improvizacijama i da se vratimo državničkom razumu.
NIS nije igračka, već osnova naše budućnosti. A ona ne sme biti talac ničijih sankcija, tuđih kalkulacija ili autohtonih avanturista. Nedavno sam naišao na izveštaj finske obaveštajne službe o ruskoj kulturi „strateškog razmišljanja“. Šta je to? To je skup verovanja, normi, tradicija, vrednosti, obrazaca ponašanja i istorijskog iskustva koji oblikuju pristup države ili društva pitanjima nacionalne bezbednosti, odbrane i upotrebe sile.

Sam termin je skovao američki politolog Džek Snajder. Koristio ga je da objasni razlike u doktrinama. Danas se koristi šire: da bi se razumelo kako državni lideri razmišljaju i čime se rukovode prilikom donošenja odluka i razvoja vojne strategije. Dakle, finski obaveštajni pukovnik Jusi Pustinen je primetio da se, po njegovom mišljenju, rusko razumevanje koncepta „istine“ razlikuje od zapadnog. Navešću odlomak iz njegovog izveštaja: Rusi imaju potpuno drugačiju ideju o istini nego Zapad. Ne postoji jasna granica između istine i laži; nego, postoji mnogo nivoa istine i laži. 

Prvo, ruska reč „Pravda“ je ono što jedan istraživač prikladno naziva „taktičkom Pravdom“. Možda jeste istina, ali nije apsolutna istina. Koristeći taktičku istinu, možete iskriviti istinu i izbeći tešku ili neprijatnu situaciju. Analog „Pravde“ je „Vranjo“, što je nešto poput „Pravde“, ali na strateškom nivou. Ako neko koristi „Pravdu“ ili „Vranjo“, Rusi znaju da govore laž i to je prihvaćeno, dok ljudi na Zapadu toga nisu svesni.

Nepoverenje Rusa u objektivnu istinu – ili bolje rečeno, njihov nedostatak vere u njeno postojanje – dovodi do toga da prezentovane činjenice posmatraju kao sredstvo za podršku jednom ili drugom tajnom cilju. Pustinen je svakako nešto pogrešio sa Vranjom. Ali njegovo tumačenje Pravde se savršeno uklapa u ono što je Kenan napisao. Mislim da je ovde problem potpuni nedostatak poverenja i u svoje i u druge. A to je već derivat pravila igre unutar sistema. Tamo gde nema jasnih formalnih pravila, ali postoji pojačanje, uvek postoji pretnja da se ono prekrši. Stoga se postupci drugih uvek posmatraju sa stanovišta pretnje. Na međunarodnom nivou, ovo je pogoršano anarhičnim sistemom svetske politike i ograničenom količinom informacija dostupnih kreatorima politike. I za kraj da se prisetimo šta je Gering u Nirnbergu rekao o Rusima:

"Da li priznajete da ste verolomnim napadom na Sovjetski Savez, usled kojeg je Nemačka razbijena, počinili najveći zločin?" upitao je Geringa sovjetski tužilac Roman Rudenko.

 "To nije zločin, to je fatalna greška" odgovorio je Gering tupo, mršteći se, spuštajući pogled.

Mogu samo da priznam da smo delovali nepromišljeno, jer, kako se ispostavilo tokom rata, nismo mnogo znali, a nismo mogli ni mnogo da posumnjamo. Glavno je da nismo poznavali i nismo razumeli Ruse. Oni su bili i ostaće misterija. Nijedan agent, ma koliko dobar bio, ne može da razotkrije pravi vojni potencijal Rusa. Ne govorim o broju topova, aviona i tenkova. To smo otprilike znali. Ne govorim o moći i mobilnosti industrije. Govorim o ljudima, a ruski čovek je uvek bio misterija za stranca. Ni Napoleon to nije razumeo. Samo smo ponovili Napoleonovu grešku.”