Energetsko partnerstvo Srbije i Rusije – odnos stariji od mnogih država i saveza

Današnje partnerstvo između Srbije i Rusije se zasniva na osećanju uzajamnog prijateljstva. Ovaj stabilan odnos počiva na jezičkoj, duhovnoj i kulturnoj bliskosti bratskih naroda, kao i na viševekovnoj saradnji, koja nije bila isključivo vojna i diplomatska, već i ekonomska. Svakako, etničke, kulturne i istorijske veze su umnogome uticale na kreiranje savremenih bilateralnih odnosa između naših zemalja, međutim, naše savezništvo počiva na poverenju – koje je bilo testirano više puta tokom turbulentnih vremena. Veze između Srbije i Rusije se najčećše tumače kroz prizmu vojne i diplomatske saradnje, ali energetska saradnja predstavlja jedan od stubova na kojima počiva stabilnost naše zemlje. Partnerstvo na polju energetike ima dugu istoriju, stoga današnju saradnju treba posmatrati kao deo kontinuiteta dobrih odnosa između Srbije i Rusije, a da ono nije isključivo pojava savremene realnosti, već da se radi o istorijskoj kategoriji, svedoči nam burna istorija našeg energetskog savezništva koje seže u drugu polovinu 19. veka.

Nakon sticanja konačne nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine, Srbija je postala jedan od najbitnijih faktora na Balkanu. Iz tog razloga, mnoge tadašnje sile su se borile za naklonost naše zemlje i htele su da baš Srbija bude njen saveznik na Balkanu. Neposredna blizina Austrougarske monarhije, granica duž tri reke – Drine, Save i Dunava su bili argumenti na strani Srbije i njenog geostrateškog značaja.

Za to vreme Rusija je nizala pobede koje su se ispostavile kao bitni preduslovi za suzbijanje širućeg austrougarskog uticaja na Balkanu. Rusiji je bilo važno da sačuva svoj status pokrovitelja slovenskog sveta, te je iz tog razloga morala da potraži nove poluge uticaja kojim bi parirala drugim silama. Vraćanje Rusije na ušće reke Dunav, povratak dveju luka – Reni i Izmail, nakon završetka rata sa Turskom, zajedno sa razvojem dunavskog brodarstva i povećanjem proizvodnje nafte u regionu Bakua su faktori koji će bitno redukovati uticaj Beča na Balkanu. Aktivnosti Noblove kompanije u Bakuu, tehnološka dostignuća, razvoj rečnog transporta sirovina, doveli su do smanjenja cena kerozina, njegovu transformaciju u pristupačan proizvod, koji će izbaciti do tada sveprisutni američki kerozin sa tržišta. Zahvaljujući Dunavu ruski proizvodi ne samo da su se probili na Balkanu, već su postali konkurentni i na naftnim tržištima Austrougarske i Nemačke koja su bila od velikog značaja za ekonomiju Rusije. Uspostavljanje veza između Evrope i Rusije je bilo važno za razvoj njene privrede, dok je razvoj rusko-srpskih ekonomskih odnosa, mada deo ekonomske strategije Rusije, doprineo širenju njenog političkog uticaja na Balkanu.

Od 1885. ruski kerozin je dobio monopol na lokalnom tržištu. S tim u vezi, čini se važnim podatak da je 1884. godine iz Rusije uvezeno svega 30.000 franaka kerozina, da bi naredne 1885. godine njegov uvoz porastao na 557.390 franaka. Trend se nastavio tokom narednih godina - 1887. godine u Srbiju je uvezeno 29.584 kvintala kerozina, od čega 22.259 kvintala iz Rusije. Zadnja decenije 19. veka je takođe bila povoljna kada je u pitanju razvoj odnosa između Rusije i Srbije: 1893. godine potpisan je sporazum o trgovini i plovidbi, koji je bio sastavljen na ruskom i srpskom jeziku. Pored nje, potpisana je i „Deklaracija o uspostavljanju direktne veze između ruskog i srpskog brodarstva na Dunavu”, putem koje je ruska roba našla svoje kupce među Srbima. Uvezeni proizvodi iz Rusije su doveli do promene navika domaćeg stanovništva, tako je ruski čaj postao roba široke potrošnje. Širenje čaja u „zemlji kafe” omogućila je ruska državljanka, kraljica Natalija, supruga kralja Milana, koja je učinila da poziv na čaj postane deo društvenog bontona Beograda.

Uspostavljanje privrednih veza na relaciji Rusije i Srbije nije bio deo dnevne politike, ili usmerenje jednog vladara, odnosno dinastije. Maja 1903. godine dogodio se krvavi vojni puč kojim je zbačena dinastija Obrenovića. Dinastija Karađorđevića, koja je došla na presto, je budući razvoj svoje zemlje čvrsto povezala sa ruskim interesima. Smena dinastija nije uticala na promenu kursa u odnosu na Rusiju, naprotiv, ona je pokazala kako je pozitivan odnos Srbije prema Rusiji postao trajan. Beograd je 1904. uveo novu carinsku tarifu, a 1905. sklopljen je za Austrougarsku nepovoljan trgovinski ugovor sa Bugarskom i Crnom Gorom, što je, pak, pojačalo izglede za njihovu političku integraciju, što je bilo veoma opasno po interese dvojne monarhije. Pored toga, Srbija je odbila da sklopi nepovoljan ugovor o nabavci artiljerijskih oruđa sa kompanijom Škoda. Promena političkog kursa nije mogla da ne utiče na odnose Srbije sa susednim carstvom. Kao odgovor na ove postupke srpske vlade, austrougarska vlada pribegla je starom proverenom leku – zabranila je uvoz srpskih stočarskih proizvoda na svoju teritoriju. Kao odgovor, Srbi su zabranili uvoz austrijske industrijske robe. Tako je počeo je carinski, odnosno „svinjski“ rat između Srbije i Austrougarske. Navedeni događaji su povoljno uticali na dalju konsolidaciju rusko-srpske ekonomske saradnje. Godine 1906. potpisan je novi trgovinski ugovor između zemalja, po kome je Rusko carstvo dobilo monopolsko pravo na uvoz kerozina u Srbiju, od čega je samo 1906. godine izvezeno 591 hiljada franaka. S tim u vezi, ruski diplomata V.N. Štrandman je sasvim samouvereno mogao da kaže: „Ruski kerozin je čvrsto osvojio srpsko tržište i, prema rečima samih Srba, sada ga je gotovo nemoguće zameniti kerozinom drugog porekla, za šta bi gorionici koji su u zemlji bili potpuno nepodesni .”

Kad se uzme u obzir činjenica da je sporazum o naftnoj i energetskoj saradnji sklopljen još 1906. godine između kralja Petra Prvog Karađorđevića i cara Nikolaja Drugog Romanova, gotovo sa sigurnošću možemo reći da je ovo partnerstvo starije, ne samo od mnogih saveza, vojnih, političkih i ekonomskih, već i od mnogih nacija i država nastalih tokom zadnjih nekoliko decenija. Smene dinastija, promene oblika državnog uređenja nisu uticale na odnos između Rusije i Srbije, te iz tog razloga o Rusiji možemo govoriti kao konstanti koja je imala pozitivan uticaj na razvoj naše državnosti.
Danas, kada promišljamo o ekonomskim vezama između Srbije i Rusije, o energetskim odnosima, ne možemo govoriti o zavisnosti, već isključivo o strateškom partnerstvu. Partnerstvo sa silom kakva je danas Rusija predstavlja kapital, a naše neuvođenje sankcija možemo sagledavati kao investiciju i siguran zalog za još bolju saradnju u budućnosti. Smatram da je Srbija napravila pametan izbor kada se opredelila da se suzdrži od restriktivnih mera, i da bude praktično jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji. Ovaj izbor smatram mudrim i razboritim potezom, jer je činjenica da naša celokupna privreda počiva na ruskim energentima koje dobijamo po najnižoj privilegovanoj ceni. Uvođenje sankcija Rusiji bi moglo da bude kobno za Srbiju, a ne za Rusiju koja to ne bi ni osetila, tako da je svaki pritisak da Srbija to učini direktan poziv našoj zemlji da izvrši najpre energetsko, a potom i ekonomsko samoubistvo.

Potrebno je da Rusija bude Srbiji ono što je Amerika Izraelu, a da bi se to desilo neophodno je ojačati saradnju u svim sferama, pogotovo u oblasti zajedničkog identiteta, bezbednosti i proizvodnji hrane, po ugledu na saradnju kakvu imamo u energetici. Zarad toga, kao prvi korak ka ostvarivanju tog cilja je neuvođenje sankcija sa naše strane, posledicu te odluke ćemo, verujem, videti u bliskoj budućnosti. Sad kada se Srbiji ponovo preti uvođenjem sankcija, od velike je važnosti sačuvati Rusiju kao svog saveznika. Ako nas i čekaju neki novi carinski ratovi, mi ćemo izaći kao pobednici, jer imamo na koga da se oslonimo – na sebe i na bratsku Rusiju.