Енергетско партнерство Србије и Русије – однос старији од многих држава и савеза

Данашње партнерство између Србије и Русије се заснива на осећању узајамног пријатељства. Овај стабилан однос почива на језичкој, духовној и културној блискости братских народа, као и на вишевековној сарадњи, која није била искључиво војна и дипломатска, већ и економска. Свакако, етничке, културне и историјске везе су умногоме утицале на креирање савремених билатералних односа између наших земаља, међутим, наше савезништво почива на поверењу – које је било тестирано више пута током турбулентних времена. Везе између Србије и Русије се најчећше тумаче кроз призму војне и дипломатске сарадње, али енергетска сарадња представља један од стубова на којима почива стабилност наше земље. Партнерство на пољу енергетике има дугу историју, стога данашњу сарадњу треба посматрати као део континуитета добрих односа између Србије и Русије, а да оно није искључиво појава савремене реалности, већ да се ради о историјској категорији, сведочи нам бурна историја нашег енергетског савезништва које сеже у другу половину 19. века.

Након стицања коначне независности на Берлинском конгресу 1878. године, Србија је постала један од најбитнијих фактора на Балкану. Из тог разлога, многе тадашње силе су се бориле за наклоност наше земље и хтеле су да баш Србија буде њен савезник на Балкану. Непосредна близина Аустроугарске монархије, граница дуж три реке – Дрине, Саве и Дунава су били аргументи на страни Србије и њеног геостратешког значаја.

За то време Русија је низала победе које су се испоставиле као битни предуслови за сузбијање ширућег аустроугарског утицаја на Балкану. Русији је било важно да сачува свој статус покровитеља словенског света, те је из тог разлога морала да потражи нове полуге утицаја којим би парирала другим силама. Враћање Русије на ушће реке Дунав, повратак двеју лука – Рени и Измаил, након завршетка рата са Турском, заједно са развојем дунавског бродарства и повећањем производње нафте у региону Бакуа су фактори који ће битно редуковати утицај Беча на Балкану. Активности Ноблове компаније у Бакуу, технолошка достигнућа, развој речног транспорта сировина, довели су до смањења цена керозина, његову трансформацију у приступачан производ, који ће избацити до тада свеприсутни амерички керозин са тржишта. Захваљујући Дунаву руски производи не само да су се пробили на Балкану, већ су постали конкурентни и на нафтним тржиштима Аустроугарске и Немачке која су била од великог значаја за економију Русије. Успостављање веза између Европе и Русије је било важно за развој њене привреде, док је развој руско-српских економских односа, мада део економске стратегије Русије, допринео ширењу њеног политичког утицаја на Балкану.

Од 1885. руски керозин је добио монопол на локалном тржишту. С тим у вези, чини се важним податак да је 1884. године из Русије увезено свега 30.000 франака керозина, да би наредне 1885. године његов увоз порастао на 557.390 франака. Тренд се наставио током наредних година - 1887. године у Србију је увезено 29.584 квинтала керозина, од чега 22.259 квинтала из Русије. Задња деценије 19. века је такође била повољна када је у питању развој односа између Русије и Србије: 1893. године потписан је споразум о трговини и пловидби, који је био састављен на руском и српском језику. Поред ње, потписана је и „Декларација о успостављању директне везе између руског и српског бродарства на Дунаву”, путем које је руска роба нашла своје купце међу Србима. Увезени производи из Русије су довели до промене навика домаћег становништва, тако је руски чај постао роба широке потрошње. Ширење чаја у „земљи кафе” омогућила је руска држављанка, краљица Наталија, супруга краља Милана, која је учинила да позив на чај постане део друштвеног бонтона Београда.

Успостављање привредних веза на релацији Русије и Србије није био део дневне политике, или усмерење једног владара, односно династије. Маја 1903. године догодио се крвави војни пуч којим је збачена династија Обреновића. Династија Карађорђевића, која је дошла на престо, је будући развој своје земље чврсто повезала са руским интересима. Смена династија није утицала на промену курса у односу на Русију, напротив, она је показала како је позитиван однос Србије према Русији постао трајан. Београд је 1904. увео нову царинску тарифу, а 1905. склопљен је за Аустроугарску неповољан трговински уговор са Бугарском и Црном Гором, што је, пак, појачало изгледе за њихову политичку интеграцију, што је било веома опасно по интересе двојне монархије. Поред тога, Србија је одбила да склопи неповољан уговор о набавци артиљеријских оруђа са компанијом Шкода. Промена политичког курса није могла да не утиче на односе Србије са суседним царством. Као одговор на ове поступке српске владе, аустроугарска влада прибегла је старом провереном леку – забранила је увоз српских сточарских производа на своју територију. Као одговор, Срби су забранили увоз аустријске индустријске робе. Тако је почео је царински, односно „свињски“ рат између Србије и Аустроугарске. Наведени догађаји су повољно утицали на даљу консолидацију руско-српске економске сарадње. Године 1906. потписан је нови трговински уговор између земаља, по коме је Руско царство добило монополско право на увоз керозина у Србију, од чега је само 1906. године извезено 591 хиљада франака. С тим у вези, руски дипломата В.Н. Штрандман је сасвим самоуверено могао да каже: „Руски керозин је чврсто освојио српско тржиште и, према речима самих Срба, сада га је готово немогуће заменити керозином другог порекла, за шта би горионици који су у земљи били потпуно неподесни .”

Кад се узме у обзир чињеница да је споразум о нафтној и енергетској сарадњи склопљен још 1906. године између краља Петра Првог Карађорђевића и цара Николаја Другог Романова, готово са сигурношћу можемо рећи да је ово партнерство старије, не само од многих савеза, војних, политичких и економских, већ и од многих нација и држава насталих током задњих неколико деценија. Смене династија, промене облика државног уређења нису утицале на однос између Русије и Србије, те из тог разлога о Русији можемо говорити као константи која је имала позитиван утицај на развој наше државности.
Данас, када промишљамо о економским везама између Србије и Русије, о енергетским односима, не можемо говорити о зависности, већ искључиво о стратешком партнерству. Партнерство са силом каква је данас Русија представља капитал, а наше неувођење санкција можемо сагледавати као инвестицију и сигуран залог за још бољу сарадњу у будућности. Сматрам да је Србија направила паметан избор када се определила да се суздржи од рестриктивних мера, и да буде практично једина европска земља која није увела санкције Русији. Овај избор сматрам мудрим и разборитим потезом, јер је чињеница да наша целокупна привреда почива на руским енергентима које добијамо по најнижој привилегованој цени. Увођење санкција Русији би могло да буде кобно за Србију, а не за Русију која то не би ни осетила, тако да је сваки притисак да Србија то учини директан позив нашој земљи да изврши најпре енергетско, а потом и економско самоубиство.

Потребно је да Русија буде Србији оно што је Америка Израелу, а да би се то десило неопходно је ојачати сарадњу у свим сферама, поготово у области заједничког идентитета, безбедности и производњи хране, по угледу на сарадњу какву имамо у енергетици. Зарад тога, као први корак ка остваривању тог циља је неувођење санкција са наше стране, последицу те одлуке ћемо, верујем, видети у блиској будућности. Сад када се Србији поново прети увођењем санкција, од велике је важности сачувати Русију као свог савезника. Ако нас и чекају неки нови царински ратови, ми ћемо изаћи као победници, јер имамо на кога да се ослонимо – на себе и на братску Русију.