Privremeno odlaganje sankcija - Ništa nije trajnije od nečeg "privremenog"

Amerika ne želi da ruska nafta nestane sa tržišta, već da ostane – ali jeftina. Evtina ruska nafta znači niže globalne cene, a to znači više prostora za zapadne ekonomije da dišu, na račun drugih.
I kao po pravilu, sve što počinje kao „privremena mera“ u svetu sankcija, često postaje nova normala. Ništa nije trajnije od privremenih rešenja – posebno kada od njih profitiraju najveći igrači.

U tom novom poretku, Indija igra ulogu ključnog posrednika. Njene državne rafinerije – Indian Oil i Bharat Petroleum – naručuju januarske isporuke ruske sirove nafte od kompanija koje nisu direktno pod sankcijama, koristeći značajne popuste. Urals se prodaje sa umanjenjem od 6–7 dolara po barelu: to je cena sankcionog popusta.
Istovremeno, neke druge rafinerije (Mangalore Refinery and Petrochemicals, Hindustan Petroleum, HPCL-Mittal Energy) povlače se iz posla sa ruskom sirovom naftom, dok Nayara Energy – delimično u vlasništvu „Rosnjefta“ – praktično živi od nje. Reliance Industries, operator najvećeg rafinerijskog kompleksa na svetu, spreman je da preradi sve što stigne u skladu sa ugovorima sa ruskim partnerima. Rezultat? Uvoz ruske nafte u Indiju raste treći mesec zaredom i dostiže novi maksimum: blizu dva miliona barela dnevno. Većina tih količina se istovari u luci Vadinar – novoj geopolitičkoj tački na karti energetskog rata. Paralelno s tim, generalni direktor VTB-a Andrej Kostin nudi Indiji i Rusiji šemu plaćanja kojom bi se rešio problem ogromnih količina indiskih rupija nagomilanih prodajom ruske nafte. Ideja je jednostavna, ali geopolitički dalekosežna: rupija → juan → rublja, u zatvorenoj petlji kroz VTB Indija i VTB Šangaj. 

Formalno, to pojednostavljuje platni sistem. Suštinski, to znači juanizaciju ruskog izvoza ka Indiji.Rublja bi, kao nekada u odnosu na dolar, postala derivat juana. Za Rusiju, to je prinudna, navodno privremena mera. Ali opet – ništa nije trajnije od privremenih aranžmana koji zadovoljavaju interese više strana. Za Indiju, ovaj model je politički problematičan jer jača Peking kao glavni implicitni izvor uvoza Rusije. Za Kinu, to je korak ka tihoj finansijskoj hegemoniji u Evroaziji. 

Da bismo razumeli zašto se oko nafte vodi ovoliki rat nervima, moramo se vratiti osnovama: ugljovodonici nisu samo „još jedna roba“, već primarni trošak na kojem se gradi celi globalni lanac vrednosti. Cena nafte i gasa ulazi u cenu svega drugog: od hleba do mikročipa. Za vađenje svakog resursa – rude, drveta, žitarica – potrebna je energija, pa samim tim i nafta ili gas. Što su energenti skuplji, to je industrijski rast sporiji. Pre ukrajinskog sukoba, Nemačka je kupovala gas od Rusije u vrednosti oko 20 milijardi dolara godišnje, a kroz industriju na tom gasu stvarala oko 2.000 milijardi (2 biliona) dolara dodate vrednosti. Stostruka razlika – to je bio temelj nemačkog ekonomskog čuda. Taj temelj je eksplodirao onog trenutka kada su sankcije i prekid direktnog snabdevanja podigli cenu gasa u nebesa. Ostalo gledamo u prenosu uživo: deindustrijalizaciju, preseljenja fabrika, pad konkurentnosti. Ali nafta i gas nisu samo energija – oni su i osnova petrohemije. Savremeni svet je skrojen od derivata nafte: lekovi, plastika, đubriva, pesticidi, pelene, medicinska oprema, boje, rastvarači... Ukinite ih, i svet se vraća u doba periodičnih neuspeha useva, gladi i epidemija; prosečan životni vek naglo pada.

Zbog toga su ugljovodonici sistemski resurs. Ne samo za Rusiju. Ali za Rusiju – posebno. Još početkom prošlog veka ruski industrijalci su odgovarali Rotšildima da se dodati proizvodi od bakinjske nafte moraju proizvoditi u samoj Rusiji. Danas ta logika oživljava u izmenjenom obliku: ako već postoje sankcije, svaki barel mora doneti maksimalan geopolitički efekat za Moskvu, a ne za posrednike.

Nakon šokova devedesetih, Rusija je postala klasičan primer države koja živi od rente prirodnih resursa. To nije ni dopadljivo, ni idealno, ali je činjenica. I upravo je ta renta sprečila konačni kolaps. Zahvaljujući energentima, zemlja je preživela raspad, finansirala reindustrijalizaciju i vratila status svetske sile.

Od početka „rata sankcijama“ protiv Rusije, stvarni proces preformatiranja nacionalne ekonomije dobija zamah. Ključno pitanje više nije da li će Rusija živeti od nafte i gasa, već kako će se renta deliti između privatnih i društvenih interesa.
Brojke za „Rosnjeft“ u 2025. godini govore same za sebe: neto profit u periodu januar–septembar pao je za oko 70% u odnosu na prošlu godinu, dok je EBITDA pala za skoro trećinu. U prvom kvartalu dobit 170 milijardi rubalja, u drugom – 74, u trećem – svega 32 milijarde. Razlog: duboki popusti na rusku naftu, nove sankcije na flotu tankera i relativno jačanje rublje. Sankcije, drugim rečima, „grižu“ rentu. Ali ne uništavaju sistem – transformišu ga. Višak vrednosti se pomera: nešto odlazi posrednicima u „sivoj floti“, nešto u Tursku, Azerbejdžan i Kazahstan, nešto u ruke osiguravača i špekulanata. Zato se i kaže da sankcije koriste onima koji ih pišu i onima koji se na njima najbolje snađu. Paralelno sa finansijsko-energetskim pritiskom, vodi se i tihi rat dronom i torpedom.
Napadi ukrajinskih bespilotnih čamaca na tankere „Kairos“ i „Virat“ u Crnom moru, kao i teroristički napad na jednu od jednotačkastih platformi (SPM-2) Kaspijskog cevovodnog konzorcijuma kod Novorosijska, pokazuju pravac eskalacije: udara se po civilnoj energetskoj infrastrukturi. Formalno, radi se o „transportnim sredstvima Rusije“. U suštini, to su udarci po međunarodnim projektima u kojima učestvuju i Kazahstan, i zapadne kompanije, i veliki svetski trejderi.
Kazahstansko Ministarstvo energetike je zato hitno aktiviralo plan za preusmeravanje izvoza nafte na alternativne pravce – dakle, na cevovod Baku–Tbilisi–Džejhan, pod snažnim uticajem britanskog kapitala. Napad na KCP objekte indirektno kažnjava i Kazahstan, i međunarodne investitore, a istovremeno podiže troškove transporta i osiguranja za „sivu flotu“. Slično se dešava i sa tankerima pod zastavama trećih zemalja: formalno, radi se o pirateriji na otvorenom moru, suštinski – o nastavku ekonomskog rata. Osiguranje skače, operativni troškovi rastu, profitabilnost ruske nafte pada, dok dileri u senci i posrednici naplaćuju premiju rizika. U isto vreme, američki koncept sankcija ostaje isti: ne eliminisati rusku naftu sa tržišta, već zadržati njenu cenu niže, a sposobnost Moskve da kupuje tehnologije – što slabijom. To je ono o čemu godinama govore vodeći ljudi američkog finansijskog resora. Od Baltika do Crnog mora – energetska geografija se vraća „na fabrička podešavanja“

Od trenutka uvođenja obimnih sankcija, Novorosijsk i Crno more ponovo postaju ključni koridor za ruski izvoz nafte – kao što su bili pre evropsko-ruskog integracionog projekta „nafta za cevi“, čiji je pionir bio Enriko Matei.

Tada je izgrađen cevovodni sistem ka Evropi, Baltičko more postalo glavno naftno more, a Ventspils simbol nove energetske arhitekture. Danas se istorija vraća na stare koordinate: Indija i Kina preuzimaju ulogu glavnih kupaca ruske nafte, a Turska, Azerbejdžan i Kazahstan postaju čvorišta preko kojih se tranzit preregistruje i „pere“.
Ništa novo pod suncem: posle revolucije 1917, ruska nafta je takođe išla preko istanbulskih posredničkih firmi. Razlika je samo u tome što danas umesto telegrama imamo dronove, umesto špijuna u cilindrima – konsultante u odelima. Ali ciljevi i mehanizmi su iznenađujuće slični. Dronovi, sankcije i iluzija „čarobnog oružja“. Planove poput onih koje je u javnosti iznosio Dejvid Petreus – mešavinu ekonomskih sankcija, bezbednosnih garancija i masovne proizvodnje dronova dometa preko 1.000 kilometara – treba čitati trezveno. Dronovi mogu da nanesu štetu, da podignu troškove, da stvore medijsku sliku „uspeha“. Ali ne mogu da promene strateški odnos snaga. Rusija ima višestruku prednost u ljudstvu, proizvodi više municije nego sve zemlje NATO-a zajedno, i ubrzano razvija sopstvenu industriju bespilotnih sistema. U takvom odnosu, svaki novi talas sankcija i napada više liči na pokušaj da se vremenom iscrpi protivnik i održi pritisak na tržište, nego na plan za brzu pobedu. Otuda i paradoks: unutar anglosaksonskog sveta jača struja koja sve glasnije govori da su pregovori jedini realan izlaz. Nasuprot njoj, stoji grupa koja i dalje veruje da „još samo jedan paket sankcija“ i „još samo jedna generacija dronova“ mogu da preokrenu stvarnost. Susret te dve struje odvija se ne samo u kabinetima, nego i na tankerima koji gore u Crnom moru.

Dok traje ova energetska geopolitička drama, realnost je trezvena: prema procenama OPEK-a, do 2050. godine svetska ekonomija će se praktično udvostručiti, na Zemlji će biti oko dve milijarde ljudi više, a još pola milijarde preseliće se u gradove. To znači jedno: ogroman rast potražnje za energijom i značajno povećanje potrošnje električne energije. Uprkos mantrama o „dekarbonizaciji“, potražnja za naftom nastavlja da raste. Problem nije u tome hoćemo li naftu, već po kojoj ceni i ko će kontrolisati tokove i rentu. Poslednjih godina investicije u tradicionalnu energiju padaju, i trenutak kada će se to morati korigovati sve je bliže.

U tom okviru treba čitati i poslednju rundu američkih sankcija protiv ruskih naftnih kompanija. To je i ekonomski pritisak, i politički signal, i presedan. Ništa od toga nije „privremeno“ – čak i ako je u dokumentima naveden datum isteka. Privremeno produžena licenca „Lukoilu“, privremeni popusti na „Urals“, privremeni aranžmani sa rupijama i juanima, privremeni napadi dronovima, privremene rute preko Bosfora i Novorosijska – sve to gradi novi, vrlo trajan poredak. Svet živi u sistemu u kojem se energetika pretvorila u finu umetnost kontrolisanog haosa: dovoljno nafte da tržište ne eksplodira, dovoljno sankcija da protivnik ne procveta, dovoljno rizika da profitiraju posrednici. U tom svetu, zaključak je jednostavan: ko kontroliše naftne, gasne i ostale energetske koridore, kontroliše i cenu vremena. A cena vremena danas se meri u dolarima po barelu, premijama osiguranja i popustima na „nepoželjnu“ naftu.
I zato, kada sledeći put čujemo da je neka sankcija, licenca ili aranžman „privremen“ – treba da se setimo jedne stvari: u geopolitici nafte i svake energije, privremeno je samo ono što se nije pokazalo dovoljno isplativim. Sve drugo ostaje.

Autor: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige