Привремено одлагање санкција - Ништа није трајније од нечег "привременог"

Америка не жели да руска нафта нестане са тржишта, већ да остане – али јефтина. Евтина руска нафта значи ниже глобалне цене, а то значи више простора за западне економије да дишу, на рачун других.
И као по правилу, све што почиње као „привремена мера“ у свету санкција, често постаје нова нормала. Ништа није трајније од привремених решења – посебно када од њих профитирају највећи играчи.

У том новом поретку, Индија игра улогу кључног посредника. Њене државне рафинерије – Индиан Оил и Бхарат Петролеум – наручују јануарске испоруке руске сирове нафте од компанија које нису директно под санкцијама, користећи значајне попусте. Уралс се продаје са умањењем од 6–7 долара по барелу: то је цена санкционог попуста.
Истовремено, неке друге рафинерије (Мангалоре Refinery анд Petrochemicals, Хиндустан Петролеум, HPCL-Mittal Energy) повлаче се из посла са руском сировом нафтом, док Nayara Energy – делимично у власништву „Росњефта“ – практично живи од ње. Релианце Индустриес, оператор највећег рафинеријског комплекса на свету, спреман је да преради све што стигне у складу са уговорима са руским партнерима. Резултат? Увоз руске нафте у Индију расте трећи месец заредом и достиже нови максимум: близу два милиона барела дневно. Већина тих количина се истовари у луци Вадинар – новој геополитичкој тачки на карти енергетског рата. Паралелно с тим, генерални директор ВТБ-а Андреј Костин нуди Индији и Русији шему плаћања којом би се решио проблем огромних количина индиских рупија нагомиланих продајом руске нафте. Идеја је једноставна, али геополитички далекосежна: рупија → јуан → рубља, у затвореној петљи кроз ВТБ Индија и ВТБ Шангај. 

Формално, то поједностављује платни систем. Суштински, то значи јуанизацију руског извоза ка Индији.Рубља би, као некада у односу на долар, постала дериват јуана. За Русију, то је принудна, наводно привремена мера. Али опет – ништа није трајније од привремених аранжмана који задовољавају интересе више страна. За Индију, овај модел је политички проблематичан јер јача Пекинг као главни имплицитни извор увоза Русије. За Кину, то је корак ка тихој финансијској хегемонији у Евроазији. 

Да бисмо разумели зашто се око нафте води оволики рат нервима, морамо се вратити основама: угљоводоници нису само „још једна роба“, већ примарни трошак на којем се гради цели глобални ланац вредности. Цена нафте и гаса улази у цену свега другог: од хлеба до микрочипа. За вађење сваког ресурса – руде, дрвета, житарица – потребна је енергија, па самим тим и нафта или гас. Што су енергенти скупљи, то је индустријски раст спорији. Пре украјинског сукоба, Немачка је куповала гас од Русије у вредности око 20 милијарди долара годишње, а кроз индустрију на том гасу стварала око 2.000 милијарди (2 билиона) долара додате вредности. Стострука разлика – то је био темељ немачког економског чуда. Тај темељ је експлодирао оног тренутка када су санкције и прекид директног снабдевања подигли цену гаса у небеса. Остало гледамо у преносу уживо: деиндустријализацију, пресељења фабрика, пад конкурентности. Али нафта и гас нису само енергија – они су и основа петрохемије. Савремени свет је скројен од деривата нафте: лекови, пластика, ђубрива, пестициди, пелене, медицинска опрема, боје, растварачи... Укините их, и свет се враћа у доба периодичних неуспеха усева, глади и епидемија; просечан животни век нагло пада.

Због тога су угљоводоници системски ресурс. Не само за Русију. Али за Русију – посебно. Још почетком прошлог века руски индустријалци су одговарали Ротшилдима да се додати производи од бакињске нафте морају производити у самој Русији. Данас та логика оживљава у измењеном облику: ако већ постоје санкције, сваки барел мора донети максималан геополитички ефекат за Москву, а не за посреднике.

Након шокова деведесетих, Русија је постала класичан пример државе која живи од ренте природних ресурса. То није ни допадљиво, ни идеално, али је чињеница. И управо је та рента спречила коначни колапс. Захваљујући енергентима, земља је преживела распад, финансирала реиндустријализацију и вратила статус светске силе.

Од почетка „рата санкцијама“ против Русије, стварни процес преформатирања националне економије добија замах. Кључно питање више није да ли ће Русија живети од нафте и гаса, већ како ће се рента делити између приватних и друштвених интереса.
Бројке за „Росњефт“ у 2025. години говоре саме за себе: нето профит у периоду јануар–септембар пао је за око 70% у односу на прошлу годину, док је ЕБИТДА пала за скоро трећину. У првом кварталу добит 170 милијарди рубаља, у другом – 74, у трећем – свега 32 милијарде. Разлог: дубоки попусти на руску нафту, нове санкције на флоту танкера и релативно јачање рубље. Санкције, другим речима, „грижу“ ренту. Али не уништавају систем – трансформишу га. Вишак вредности се помера: нешто одлази посредницима у „сивој флоти“, нешто у Турску, Азербејџан и Казахстан, нешто у руке осигуравача и шпекуланата. Зато се и каже да санкције користе онима који их пишу и онима који се на њима најбоље снађу. Паралелно са финансијско-енергетским притиском, води се и тихи рат дроном и торпедом.
Напади украјинских беспилотних чамаца на танкере „Каирос“ и „Вират“ у Црном мору, као и терористички напад на једну од једнотачкастих платформи (СПМ-2) Каспијског цевоводног конзорцијума код Новоросијска, показују правац ескалације: удара се по цивилној енергетској инфраструктури. Формално, ради се о „транспортним средствима Русије“. У суштини, то су ударци по међународним пројектима у којима учествују и Казахстан, и западне компаније, и велики светски трејдери.
Казахстанско Министарство енергетике је зато хитно активирало план за преусмеравање извоза нафте на алтернативне правце – дакле, на цевовод Баку–Тбилиси–Џејхан, под снажним утицајем британског капитала. Напад на КЦП објекте индиректно кажњава и Казахстан, и међународне инвеститоре, а истовремено подиже трошкове транспорта и осигурања за „сиву флоту“. Слично се дешава и са танкерима под заставама трећих земаља: формално, ради се о пиратерији на отвореном мору, суштински – о наставку економског рата. Осигурање скаче, оперативни трошкови расту, профитабилност руске нафте пада, док дилери у сенци и посредници наплаћују премију ризика. У исто време, амерички концепт санкција остаје исти: не елиминисати руску нафту са тржишта, већ задржати њену цену ниже, а способност Москве да купује технологије – што слабијом. То је оно о чему годинама говоре водећи људи америчког финансијског ресора. Од Балтика до Црног мора – енергетска географија се враћа „на фабричка подешавања“

Од тренутка увођења обимних санкција, Новоросијск и Црно море поново постају кључни коридор за руски извоз нафте – као што су били пре европско-руског интеграционог пројекта „нафта за цеви“, чији је пионир био Енрико Матеи.

Тада је изграђен цевоводни систем ка Европи, Балтичко море постало главно нафтно море, а Вентспилс симбол нове енергетске архитектуре. Данас се историја враћа на старе координате: Индија и Кина преузимају улогу главних купаца руске нафте, а Турска, Азербејџан и Казахстан постају чворишта преко којих се транзит пререгиструје и „пере“.
Ништа ново под сунцем: после револуције 1917, руска нафта је такође ишла преко истанбулских посредничких фирми. Разлика је само у томе што данас уместо телеграма имамо дронове, уместо шпијуна у цилиндрима – консултанте у оделима. Али циљеви и механизми су изненађујуће слични. Дронови, санкције и илузија „чаробног оружја“. Планове попут оних које је у јавности износио Дејвид Петреус – мешавину економских санкција, безбедносних гаранција и масовне производње дронова домета преко 1.000 километара – треба читати трезвено. Дронови могу да нанесу штету, да подигну трошкове, да створе медијску слику „успеха“. Али не могу да промене стратешки однос снага. Русија има вишеструку предност у људству, производи више муниције него све земље НАТО-а заједно, и убрзано развија сопствену индустрију беспилотних система. У таквом односу, сваки нови талас санкција и напада више личи на покушај да се временом исцрпи противник и одржи притисак на тржиште, него на план за брзу победу. Отуда и парадокс: унутар англосаксонског света јача струја која све гласније говори да су преговори једини реалан излаз. Насупрот њој, стоји група која и даље верује да „још само један пакет санкција“ и „још само једна генерација дронова“ могу да преокрену стварност. Сусрет те две струје одвија се не само у кабинетима, него и на танкерима који горе у Црном мору.

Док траје ова енергетска геополитичка драма, реалност је трезвена: према проценама ОПЕК-а, до 2050. године светска економија ће се практично удвостручити, на Земљи ће бити око две милијарде људи више, а још пола милијарде преселиће се у градове. То значи једно: огроман раст потражње за енергијом и значајно повећање потрошње електричне енергије. Упркос мантрама о „декарбонизацији“, потражња за нафтом наставља да расте. Проблем није у томе хоћемо ли нафту, већ по којој цени и ко ће контролисати токове и ренту. Последњих година инвестиције у традиционалну енергију падају, и тренутак када ће се то морати кориговати све је ближе.

У том оквиру треба читати и последњу рунду америчких санкција против руских нафтних компанија. То је и економски притисак, и политички сигнал, и преседан. Ништа од тога није „привремено“ – чак и ако је у документима наведен датум истека. Привремено продужена лиценца „Лукоилу“, привремени попусти на „Уралс“, привремени аранжмани са рупијама и јуанима, привремени напади дроновима, привремене руте преко Босфора и Новоросијска – све то гради нови, врло трајан поредак. Свет живи у систему у којем се енергетика претворила у фину уметност контролисаног хаоса: довољно нафте да тржиште не експлодира, довољно санкција да противник не процвета, довољно ризика да профитирају посредници. У том свету, закључак је једноставан: ко контролише нафтне, гасне и остале енергетске коридоре, контролише и цену времена. А цена времена данас се мери у доларима по барелу, премијама осигурања и попустима на „непожељну“ нафту.
И зато, када следећи пут чујемо да је нека санкција, лиценца или аранжман „привремен“ – треба да се сетимо једне ствари: у геополитици нафте и сваке енергије, привремено је само оно што се није показало довољно исплативим. Све друго остаје.

Аутор: Александар Ђурђев, председник Српске лиге