100 GODINA PRVOG GENOCIDA: Kako su Turci umalo istrebili prvi hrišćanski narod

Tursko carstvo bilo je u opadanju već od 16. veka, ali se to tek primetilo u 18, nakon dva ratovanja sa Austrijom oko teritorije današnje Centralne Srbije. Poraz od Beča 1791, a zatim dva srpska ustanka, grčko oslobođenje, nezavisnost Srbije i Crne Gore samo su nagovestili da je zastareloj imperiji rok pred isticanjem. 

Balkanski ratovi (pogledajte: PRVI BALKANSKI RAT: Dani u kojima smo ispunili Kosovski zavet) i poraz od hrišćanskih država Srbije, Crne Gore, Bugarske i Grčke doveo je nekadašnju silu na tri kontinenta do očajanja.

Počeo je Prvi svetski rat, saveznici su se spremali za napad na Galipolje, možda i Carigrad. Neko je, izgleda, morao da plati ceh. Neko nemoćan, kako to obično biva.

PONIZI IH, A KADA SE POBUNE, POBIJ IH

Cela trećina današnje Turske u 18. i 19. veku je bia naseljena Kurdima i Jermenima. Prvi su na meti Ankare u poslednjih nekoliko decenija, tek kada su kao pretnja uklonjeni drugi. A ti su drugi (Jermeni) na prostoru južno od Kavkaza bili oko 3 milenijuma, dok su prvu državu imali u 6. veku pre Hrista. Dosta pre svih ostalih. 

Kada je sredinom 19. veka stasao intelektualni i poslovni sloj Jermena, ovaj hrišćanski narod počeo je da traži da ne bude drugorazredna kategorija u Carstvu. Hteli su jednakost, ali im Stambol nije jednakost i davao, iako ih je bilo oko 2,5 miliona.

Da bi se ratosiljali "jermenske napasti", Turci su na njih pujdali sebi verom srodne Kurde (rasno drugačije, pošto su Turci turkomanski narod, a Kurdi indoevropljani, poput Iranaca i svih Evropljana, osim Baska, Mađara i Finaca). 

Uglavnom je priča išla na sledeći način: vlast bi nametnula Jermenima izvanredne i mnogo visoke poreze, oni bi se pobunili, a zatim bi Turci na Jermene slali kurdske paravojne odrede, "hamidije". Od 1984. do 1896. ubijeno je preko 50.000 Jermena, mada druge procene pominju brojeve u rasponu od 100.000 do 300.000 žrtava.

Sledeći veliki zločin desio se 1909. U Carigradu je izbio protivpuč, uperen ka mladoturcima koji su 1908. preuzeli vlast i uveli ustavnu umesto apsolutne monarhije. Kivni na Jermene koji su podržavali mladoturke, lojalisti novoj vlasti napali su hrišćane u gradu Adani (relativno blizu današnje granice sa Sirijom) i ubilil između 15.000 i 30.000 Jermena.

STRAHOTE ZA KOJE REČNIK NIJE IMAO DEFINICIJU

Došao je Prvi svetski rat. Stambol je odabrao Nemačku i Austro-ugarsku. Saveznici su se spremali za napad, pa se bes sve nemoćnije imperije okrenuo protiv slabih. Jermena je bilo najmanje, bili su locirani podalje od očiju sveta i izbor je pao na njih.

Na dan 24. aprila 2915. uhapšeno je oko 250 jermenskih intelektualaca u Carigradu i ostalim većim mestima. Prebačeni su u Ankaru i potom, gotovo svi, pogubljeni. 

Crna trojka: veliki vezir Mehmet Talal paša, ministar rata Ismail Enver paša i ministar mornarice Ahmed Džemal paša stajali su iza plana.

Svi jermenski regruti, njih 60.000 su zatvoreni u radne logore, a zatim istrebljeni.

Usledio je proces koji i danas u Turskoj sramno nazivaju eufemizmom "preseljenja u sirijsku pustinju". Ljudi su bez pokućstva terani u marševe smrti ka pustinji u današnjoj Siriji i Iraku. Nije im davana hrana, nije im davana voda.

Tokom hoda, žene su sistematski silovane, ljudi ponižavani, a na kraju i ubijani. Ukupan broj obešenih, streljanih, udavljenih, spaljenih, otrovanih gasom i injekcijama i na druge načine usmrćenih bio je između jednog i 1,5 miliona.

Za taj poduhvat organizovano je oko 25 velikih koncentracionih logora za privremeni smeštaj, kao i za uništenje.

Ono "srećnika" što je uspelo da izmakne dželatima, pobeglo je po belom svetu, u preko 20 država, a među njima i predak današnje američke starlete Kim Kardašijan. Danas Jermena ima 3 miliona u Jermeniji, a u svetu između 4 i 7 miliona.

Na današnji dan Turska pravi proslavu 100 godina pobede na Galipolju, u kojoj je savladala veliku vojsku u kojoj je bilo najviše Britanaca, Australijanaca i Novozelanđana.

TURSKA NEGIRA GENOCID, U ČEMU JOJ POMAŽE - SREĆA

Do dana današnjeg Turska Republika odbija da prizna genocid. Zločinački proces koji je trajao tri godine zvanična Ankara, istoričari i javnost smatraju "velikim brojem smrti na obe strane". 

Pitanje postojanja Jermenskog genocida u Turskoj je aktuelizovao pisac i nobelovac Orhan Pamuk, zbog čega je trpeo veliku osudu javnosti u svojoj zemlji. 

Na Nemačku je nakon Drugog svetskog rata bio vršen i izvršen veliki pritisak da se suoči sa holokaustom Jevreja. Takozvani postupak denacifikacije dao je takve rezultate da je danas u Nemačkoj nemoguće negirati uništenje Jevreja.

U Turskoj sličnog nije bilo. Glavni "krivac" je faktor sreće. Geopolitički značaj Turske je nesoporona jer se nalazi na sponi Evrope i Azije, na raskršću Sredozemlje, na mestu gde se dodiruju hrišćanska civilizacija Evrope i muslimanska civilizacija Bliskog istoka.

Odmah nakon genocida, kada je Ataturk preuzeo vlast, Turska je ostala značajna za Zapad kao brana komunizmu novonastalog Sovjetskog saveza, što je ostala sve do 1991. Turska sličnu ulogu ima i danas - važna je kao NATO predstraža širenju ruskog uticaja i prisustva u regionu. A tu je i još jedna funkcija, Turska služi kao prozor kroz koji Zapad pokušava da sekularizuje i pozapadnjači muslimanski svet. Ma koliko to bilo izvodljivo.

U slučaju da nekim čudom Turska "sutra" postane saveznik druge strane, Rusije i/ili Kine, ne može se očekivati da će od nje biti traženo da prizna genocid nad Jermenima. Jer i tada, Istambul će imati na konto čega da traži ćutnju o pitanju koje budi duhove već okruglo 100 godina.