IMA LI NASILNIKA U VRTIĆIMA? Iz ovih razloga i vaše dete može da postane jedan od njih
Kada se govori o vršnjačkom nasilju, najčešći slučajevi dešavaju se u osnovnim školama. Međutim, postavlja se pitanje da li se koren nasilja krije u predškolskom uzrastu.
O vršnjačkom nasilju i kako se manifestuje kod dece u predškolskom uzrastu, kao i kako ga prepoznati i sprečiti razgovarali smo sa predsednicom Udruženja socijalnih radnika u predškolskim ustanovama i školama na nivou Srbije Milankom Petrović.
Prema saznanjima koja imamo, u predškolskim ustanovama nikada nije bilo incidenata vršnjačkog nasilja. U jaslenom uzrastu može da dođe do nasilnog uzimanja igračaka ili da dete ugrize drugo dete za ruku, ali to nije nasilničko ponašanje. To je razvojna faza, ako se ne ponavlja. Ne kažem da nije nasilje kad dete udari drugara i kad ga namerno gurne, ali to je samo trenutak njegove nemoći i to je nama signal da, ako se to još jednom ponovi, da se nešto dešava u porodici. U tom uzrastu dete je ogledalo svoje porodice.
Kada se takva situacija desi, sestre i vaspitači znaju da li je porodica u nekoj krizi ili u stanju socijalne potrebe. To saznajemo iz upitnika koji dobijamo kad upisujemo dete u vrtić. Ako porodica nije u stanju socijalne potrebe, a dete učestvuje u nasilnoj situaciji, mi sa roditeljima odmah obavimo razgovor. Sa detetom se radi na razvijanju drugarstva, poverenja, kvalitetnih aktivnosti koje dete ima, samopoštovanju... Ali ako znamo da je porodica u socijalnom problemu, dakle ima neku vrstu porodične patologije, nekih trzavica, mi onda odmah uključujemo roditelje i radimo sa njima.
Kada dete pokaže nezadovoljstvo tako što ujede drugara ili nešto slično, a to nije razvojna faza, onda shvatamo da se sa detetom nešto dešava. Jedan od razloga bude to da je došla nova beba u kući. Onda se dete oseća ugroženo. Tada je potrebno dete uključiti u životni proces, u kupanje bebe, oblačenje i ostale aktivnosti. Bitno je obajsniti mu da se on i dalje voli da je on i dalje ljubimac, da je beba nemoćna i da joj treba pomoć. Dete mora da oseti sigurnost da će i dalje biti voljeno, da ustvari njegovo mesto nije zauzeto.
Drugi razlog je teška patologija porodice. Može da bude u pitanju narkomanija, alkoholizam, razvod braka ili nešto četvrto, a mi to onda primetimo i ne dozvoljavamo da se priča nastavi.
Najveća pomoć je u otkrivanju situacije i razgovoru. Prvo gledamo koji su resursi kod roditelja, moramo govoriti istim mozgovnim jezikom, jer nisu svi roditelji edukovani ili stručni. Roditelj treba da shvati šta je interes deteta. Onda mu predočimo koje su posledice. Čitav tim zatim pravi korake, deli uloge i dete je pod opservacijom, to je timski rad. Zatim, zajedno sa decom praktikujemo radionice nenasilne komunikacije, učimo ih samopoštovanju. Radimo na razvoju drugarstva, na širenju pozitivne energije, poštovanju druge dece, roditelja i odraslih.
Granica kada taj rad prestaje je škola. Škole nemaju dovoljno kadra i ne rade sa decom i roditeljima na vaspitanju. Šta vi imate u osnovnoj školi? Imate profesore i učitelje koji su obrazovani, ali im je oduzeta vaspitna uloga. Samo u 40 škola u Srbiji imate socijalnog radnika, što je zastrašujuće. Škole pod hitno moraju da zaposle kao stalne članove, tim koji se sastoji od socijalnog radnika i defektologa, pored psihologa i pedagoga, da bi bilo efekata. Mi ogroman posao uradimo u predškolstvu, a onda se zapitamo: zašto toliko nasilja? Zašto se deca mrze? Moraju da se prate razvojne faze dece i posle predškolskog uzrasta. Mora da se prati porodica, da joj se pomogne, ona sama ne može da rešava problem.
Vaspitači poznaju decu, pa je lako utvrditi da li se to stvarno dogodilo ili ne. Deci je to mala zanimacija. Pokušaju da manipulišu situacijom, ali se to vrlo brzo otkrije. Dođe roditelj da se raspita o čemu se radi, kada čuje takvu priču od deteta. Odmah obavimo razgovor sa detetom i ustanovi se da razlog bude bezopasan, na primer to što mu je drugo dete uzelo igračku, pa želi da se revanšira. To su sve benigne stvari, opasno bi bilo da se na to ne obrati pažnja. Odmah sutradan se napravi radionica sa temom da li se sme ili ne sme lagati i onda deca interaktivno utiču na drugare.
Veoma je bitno da se slobodno vreme kvalitetno potroši, jer ukoliko nije tako, deca odlaze na drugu stranu, zato što su nesnađena. Roditelj mora da provede kvalitetno vreme sa detetom, mora da zna sadržaj svega onoga sa čime dete dolazi u kontakt, sadržaj crtanih filmova, emisija koje gleda, igrice koje igra... Zajedničkih porodičnih aktivnosti je jako malo, jer su roditelji premoreni, iscrpljeni, ceo dan rade. Prosto nemaju uvid u to šta se dešava. Na roditelju je najveća težina, ali on mora da zna da nije sam, zato su tu stručnjaci našeg profila. Druga ključna stvar je da timovi u školama reaguju preventivno, a ne onda kada se nasilje dogodi. Preventivni koraci moraju da se korene u obrazovanju, to je ključ. Tamo gde je dete samo broj u dnevniku i gde imate jedan dan u nedelji otvorena vrata, nemate budućnost.