Miris krvi na pesnicama - surovi nigerijski boks

Za hrišćane, nedelja je dan odmora od stvaranja. To je i za većinu ljudi koji žive u kapitalističkim sistemima. Nedeljom se odlazi na porodične izlete, Englezi idu na utakmice koje se do tad nisu odigrale, a Nigerijci čekaju poslednji dan u sedmici ne bi li čuli luparanje bubnjeva i osetili miris prašine, znoja i krvi. To su radili njihovi davnašnji preci, isto i njihovi roditelji, a lekciju su naučile i sadašnje generacije. Nedelja je njihov omiljeni dan za boks. I to ne običan, već - dambe boks!

Rat uvek vreba

Jedna ruka je "koplje", njom se napada te je zato i obavijena konopcima. Druga je štit, gola je - služi za odbranu. Noge su bose - prašina je meka ali je treba što manje dodirivati. Svaki duži kontakt s tlom može biti bolan i poražavajući. Zato što se meč završava kad ruka ili koleno borca dodirne zemlju - a to je praktično nedopustivo!

Jer, dambe boks nije obična borilačka veština. To je veština kojom se pleme Hausa, a posebno kasta mesara, drži u pripravnosti - da budu spremni za ratovanje. A Nigeriji nije nedostajalo ratova - naprotiv. Po nepisanom i surovom pravilu, ko u ratu poklekne i oseti zemlju - obično i umire!

Fali samo Don King

Danas su dambe borbe prave ceremonije. Bokseri putuju širom severne Nigerije, južnog Nigera i jugozapadnog Čada. Organizuju se proslave kojima bubnjari daju ritam. Pobednike mečeva publika "kiti" parama. Međutim, boks je viteška borba, pa i dambe - i poraženi dobija isti "tretman" kako bi dobio nagradu za svoj trud!

Pre mečeva borci prave kratke rezove na rukama, a rane premazuju mešavinom marihuane i drugih travki kako bi dobili zaštitu i snagu!