MALI RADOMIR VELIKI BORAC: Roditelji su me napustili, a onda je deda poginuo u saobraćajnoj nesreći
- Roditelji su me napustili, a ja sam dobro dete. Često se pitam zbog čega sam to zaslužio. Voleo bih da se moji roditelji zapitaju kako bi njima bilo da su na mom mestu - započinje svoju priču Rade (14).
Ovo su reči Radomira Brkića (14) iz Velikih Crljena kod Lazarevca, koji je od malih nogu trpeo nečuvenu torturu i patnju koju su mu priredili otac i majka.
- Moj život je grozan. Prvo sam gledao kako tata tuče mamu. Kad se mama preudala njen muž je stalno tukao mene. Kad sam došao da živim kod bake Dragice, deda je poginuo u saobraćajnoj nesreći. A u školi se odvajam zbog siromaštva od ostale dece. Plašim se šta će biti sa mnom ako ostanem sam – započinje svoju životnu ispovest Rade, učenik sedmog razreda.
Ostali bez struje
- Pre nekoliko meseci su nam isključili struju. Živeli smo u mraku dva meseca. Baka nije mogla da plati račun. Pitao sam majku da nam pomogne, ali ona je samo rekla: Nemam. Ni otac nam nije dao pare da platimo – priča Rade. Baka Dragica je pozajmila novac, koji još uvek vraćaju, i platila račun.
- Željan sam roditeljske ljubavi. Nikada je nisam imao, iako su mi roditelji živi. Ostavili su me. Odgajila me baka. Ne stidim se zbog toga, ali čeznem da osetim kako je kada te vole majka i otac – priča Rade za Blic.
Dok govori, Rade izgleda da je bar 10 godina stariji, jer je znatno zreliji od svojih vršnjaka.
- Rodio sam se u Valjevu 10. maja 2001.godine. Bio sam mali, ali sam stalno slušao oca i babu sa očeve strane kako se svađaju sa majkom. Jednog dana majka je odlučila da napusti oca. Preselili smo se kod bake Dragice u Velike Crljene. Tu smo u miru proveli nekoliko meseci, pa smo se ponovo vratili kod oca. Jednog dana sam gledao kako otac tuče majku. Plakao sam i kroz suze rekao: Ajmo kod moje bake Dragice. Tada smo opet napustili oca. Više se nismo vraćali – priseća se Rade.
Dok govori trlja oči, ne želi da pusti suzu iako ga emocije nadjačavaju.
Majka se potom udala za čoveka koji je udaljen tri kilometra od nas. Povela je i mene, ali tada nastupa još veći pakao. Njen muž me je stalno tukao. Govorio mi je da nisam dobar, pa da sam zato dobijo batine. Tada sam bio malo dete, mislio sam da sam zaista nešto skrivio, pa sam ćutao i plašio se da kažem nekome. Majka me nije branila, već je stajala i gledala dok me on tuče. Baka Dragica je jednom prilikom primetila da sam modar od batina i pitala me je šta se desilo. Priznao sam da me je majčin muž istukao. Pitala je majku, ali ona je sve porekla. Nije bila na mojoj strani iako sam njeno rođeno dete – govori s gorčinom u glasu.
Kaže da mu je najteže bilo kada je krenuo u prvi razred.
Nema novca za ekskurziju
- Ide zima, a kad padne sneg baku niko neće zvati da ide u nadnicu, pa se plašim kako ćemo da preživimo. U aprilu moji drugari iz škole idu na rekreativnu nastavu, a ja ni ne pomišljam. Znam da baka ne može da izdvoji 12.000 dinara. Ne smeta mi, jer ne mogu da tražim nemoguće – zaključuje Rade.
- Sva deca su došla sa roditeljima, a mene je vodila baka. Gledao sam drugare iz škole kako ih roditelji vole, a onda sam se zapitao zašto mene moji roditelji ne vole?
Para imaju samo kad baka Dragica ide da radi za nadnicu.
- Čim zaradi neki dinar da meni da kupim šta hoću. Ona radi po njivama, ubacuje ugalj i sređuje tuđe kuće kako bi zaradila, jer nemamo nikakva primanja. Kad joj neko tamo gde radi da bananu ili mandarinu ona jedva čeka da dođe kući da meni pokloni. Često zna da kaže da za mene mora da ima, a za nju ako pretekne – priča Rade.
Rade i Dragica žive u omalenoj kući kod termoelektrane. U maju prošle godine zadesila ih je još veća katastrofa – poplava. Propao im je sav nameštaj i odeća.
- Bojim se da ne izgubim baku, mnogo radi i bolesna je. Pitam se šta će biti sa mnom ako ostanem sam. Kako ću da se školujem? Voleo bih da završim sve škole, da postanem čovek, a onda i dobar otac. Da volim svoju decu. Da im svaki dan kupujem čokoladu i da ih vodim u bioskop, zoološki vrt, na koncert...