SIRIJA KAO NOVI STALJINGRAD: Evo zašto je bitka za Asada u stvari bitka za Rusiju

Ako se iz cele sirijske krize ovih dana neprestano ističe isključivo najavljena ruska pomoć legitimnoj vladi predsednika Asada, koja sa Rusijom ima niz bilateralnih sporazuma o saradnji, onda postaje jasno da tu uopšte nije više reč o borbi protiv terorista Islamske države, niti zaustavljanju krvavog građanskog rata, a ni obaranju režima Bašara al Asada. 

No, kada sve te važne detalje ostavimo po strani, šta nam preostaje?

Rusija: Zemlja na putu američkoj globalnoj dominaciji

Da je Rusija postala problem za američke spoljnopolitičke interese, postalo je jasno s izbijanjem krize u Ukrajini 2014 godine. Međutim, prvi ruski šamar koji je na neki način probudio Amerikance dogodio se godinu dana ranije, u Siriji, kada je gotovo izvesnu američku vojnu intervenciju protiv Bašara al Asada zaustavila ruska diplomatija.

Prvi put od raspada SSSR neka država je zaustavila zapadnu vojnu mašineriju u izvršenju još jedne "humanitarne intervencije" i to ni manje ni više nego u omiljenom američkom igralištu – Bliskom istoku.

Odavno je jasno da SAD teže svetskoj dominaciji. Oni imaju globalno vođstvo, ali ne i dominaciju. Za to je potrebno da kontrolišu svetske resurse, što objašnjava njihovu konstantnu "fasciniranost" Bliskim istokom. 

No, ko na svetu ima dovoljno resursa koji bi omogućili Americi da dostigne svetsku dominaciju? Odgovor je Rusija.

Setimo se samo nedavnog diplomatskog "lapsusa" bivše američke državne sekretarka Medlin Olbrajt, kada je izjavila da je "nepravedno da Rusija raspolaže tolikim prostorom i tolikim prirodnim bogatstvima dok druge zemlje u tome jako oskudevaju". Kao i da na prostorima Sibira i ruskog Dalekog istoka "ima mesta i za mnoge druge".

Upravo zato je Putinova Rusija postala "trn u oku" SAD-a. Nesmetana ekspanzija i jačanje, posle godina stagnacije, pretvorila je slabašnu Rusiju iz vremena Olbrajtove u svetsku silu. Silu u kojoj bi se veoma brzo stvorili uslovi da maksimalno iskoristi darove koje joj je priroda dala i oduzme globalnu dominaciju koju Amerika toliko priželjkuje.

Tu ekspanziju Rusije treba zaustaviti i zato se američki rat protiv Rusije danas odvija na dva fronta - Ukrajini i Siriji.

Važnost "sirijskog fronta"

Događaji u Ukrajini, Siriji i Iraku bili su gotovo istovremeni, i izazvani od SAD. Prema sada potpuno očiglednom planu, Rusija je trebalo da se zaglibi u rat sa Ukrajinom, potpadne pod globalne sankcije i počne da iscrpljuje resurse uoči odlučujućeg napada koji bi došao sa najvažnijeg fronta - preko Centralne Azije.

Ako pogledamo etno-konfesionalnu kartu, postaje jasno da će glavni napad protiv Rusije biti sa juga, preko centralne Azije. Teška ekonomska situacija u ovim pretežno muslimanskim zemljama može lako približiti IS ruskim granicama.

Međutim, Rusija se na vreme probudila i otkrila šta joj se sprema, te je već osujetila američke planove u Ukrajini - sankcije protiv Moskve nisu postale globalne, a Rusija nije zaglibljena u ratu u Ukrajini, već je uspela da vrati Krim bez prolivanja krvi, i stvori tampon države DNR i LNR sa vojskama koje lako mogu da izađu na kraj sa Ukrajincima.

Zato je danas "sirijski front" toliko važan. Da bi destabilizacija Rusije preko centralne Azije bila moguća, potrebno je da se glavne snage Islamske države pošalju u Centralnu Aziju. A da bi se to dogodilo, obaranje Asada i uništenje ruskog mostobrana u Siriji mora biti završeno.

Zato Rusija neće dozvoliti pad Bašara al Asada i zato je Sirija današnji Staljingrad. Ona ne sme biti predata i neće. Ulozi to ne dozvoljavaju. Kao što bi predaja Staljingrada 1942. značila geostratešku katastrofu, predaja Asada, sa naknadnim kolapsom sirijske vojske i države, prethodila bi nedopustivom geopolitičkom katastrofom u Centralnoj Aziji.

Sve tvrdnje Amerikanaca o koaliciji i borbi protiv IS-a su laž i licemerje. Oni se neće ozbiljno boriti i zato u koaliciji protiv Islamske države ne žele Rusiju u bilo kom obliku. Ako samo pogledamo podatke nakon godinu dana bombardovanja koalicije, možemo videti da je na Siriju i Irak bačeno tek toliko bombi koliko u samo pet dana agresije na SR Jugoslaviju.

Zaključak je jasan - glavni cilj SAD  je razbijanje Rusije, odvajanje bogatog Sibira i uspostavljanje kontrole nad njim u obliku neformalnog protektorata, kao sada u Ukrajini. Treba takođe istaći da se tu pre svega radi o komadanju, a ne o uništenju Rusije.

Rusija treba da postoji, ali u znatno skraćenim granicama do Urala, kao prirodni tampon Evrope prema muslimanskoj i kineskoj civilizaciji, koje su u usponu. Tada bi se evropske demokratije osećale bezbedno na evropskom poluostrvu jer bi i "skraćena Rusija" bila dovoljno vojno sposobna da uspešno odbija napade islamista.

A američki snovi o globalnoj dominaciji bi, uz pristup Sibiru i oslabljenoj Rusiji, konačno postali java.