СИРИЈА КАО НОВИ СТАЉИНГРАД: Ево зашто је битка за Асада у ствари битка за Русију
Улазак Русије у борбу против Исламске државе у Сирији смета само оним државама које пре ње имају јасне непријатељске намере.
Ако се из целе сиријске кризе ових дана непрестано истиче искључиво најављена руска помоћ легитимној влади председника Асада, која са Русијом има низ билатералних споразума о сарадњи, онда постаје јасно да ту уопште није више реч о борби против терориста Исламске државе, нити заустављању крвавог грађанског рата, а ни обарању режима Башара ал Асада.
Но, када све те важне детаље оставимо по страни, шта нам преостаје?
Русија: Земља на путу америчкој глобалној доминацији
Да је Русија постала проблем за америчке спољнополитичке интересе, постало је јасно с избијањем кризе у Украјини 2014 године. Међутим, први руски шамар који је на неки начин пробудио Американце догодио се годину дана раније, у Сирији, када је готово извесну америчку војну интервенцију против Башара ал Асада зауставила руска дипломатија.
Први пут од распада СССР нека држава је зауставила западну војну машинерију у извршењу још једне "хуманитарне интервенције" и то ни мање ни више него у омиљеном америчком игралишту – Блиском истоку.
Одавно је јасно да САД теже светској доминацији. Они имају глобално вођство, али не и доминацију. За то је потребно да контролишу светске ресурсе, што објашњава њихову константну "фасцинираност" Блиским истоком.
Но, ко на свету има довољно ресурса који би омогућили Америци да достигне светску доминацију? Одговор је Русија.
Сетимо се само недавног дипломатског "лапсуса" бивше америчке државне секретарка Медлин Олбрајт, када је изјавила да је "неправедно да Русија располаже толиким простором и толиким природним богатствима док друге земље у томе јако оскудевају". Као и да на просторима Сибира и руског Далеког истока "има места и за многе друге".
Управо зато је Путинова Русија постала "трн у оку" САД-а. Несметана експанзија и јачање, после година стагнације, претворила је слабашну Русију из времена Олбрајтове у светску силу. Силу у којој би се веома брзо створили услови да максимално искористи дарове које јој је природа дала и одузме глобалну доминацију коју Америка толико прижељкује.
Ту експанзију Русије треба зауставити и зато се амерички рат против Русије данас одвија на два фронта - Украјини и Сирији.
Важност "сиријског фронта"
Догађаји у Украјини, Сирији и Ираку били су готово истовремени, и изазвани од САД. Према сада потпуно очигледном плану, Русија је требало да се заглиби у рат са Украјином, потпадне под глобалне санкције и почне да исцрпљује ресурсе уочи одлучујућег напада који би дошао са најважнијег фронта - преко Централне Азије.
Ако погледамо етно-конфесионалну карту, постаје јасно да ће главни напад против Русије бити са југа, преко централне Азије. Тешка економска ситуација у овим претежно муслиманским земљама може лако приближити ИС руским границама.
Међутим, Русија се на време пробудила и открила шта јој се спрема, те је већ осујетила америчке планове у Украјини - санкције против Москве нису постале глобалне, а Русија није заглибљена у рату у Украјини, већ је успела да врати Крим без проливања крви, и створи тампон државе ДНР и ЛНР са војскама које лако могу да изађу на крај са Украјинцима.
Зато је данас "сиријски фронт" толико важан. Да би дестабилизација Русије преко централне Азије била могућа, потребно је да се главне снаге Исламске државе пошаљу у Централну Азију. А да би се то догодило, обарање Асада и уништење руског мостобрана у Сирији мора бити завршено.
Зато Русија неће дозволити пад Башара ал Асада и зато је Сирија данашњи Стаљинград. Она не сме бити предата и неће. Улози то не дозвољавају. Као што би предаја Стаљинграда 1942. значила геостратешку катастрофу, предаја Асада, са накнадним колапсом сиријске војске и државе, претходила би недопустивом геополитичком катастрофом у Централној Азији.
Све тврдње Американаца о коалицији и борби против ИС-а су лаж и лицемерје. Они се неће озбиљно борити и зато у коалицији против Исламске државе не желе Русију у било ком облику. Ако само погледамо податке након годину дана бомбардовања коалиције, можемо видети да је на Сирију и Ирак бачено тек толико бомби колико у само пет дана агресије на СР Југославију.
Закључак је јасан - главни циљ САД је разбијање Русије, одвајање богатог Сибира и успостављање контроле над њим у облику неформалног протектората, као сада у Украјини. Треба такође истаћи да се ту пре свега ради о комадању, а не о уништењу Русије.
Русија треба да постоји, али у знатно скраћеним границама до Урала, као природни тампон Европе према муслиманској и кинеској цивилизацији, које су у успону. Тада би се европске демократије осећале безбедно на европском полуострву јер би и "скраћена Русија" била довољно војно способна да успешно одбија нападе исламиста.
А амерички снови о глобалној доминацији би, уз приступ Сибиру и ослабљеној Русији, коначно постали јава.