Sramota me je kad me drugarice pitaju šta ima novo!

Danas treba da idem na večeru sa mojih devet prijateljica. Sastajemo se svakog meseca u istom restoranu, za istim stolom, uz istu hranu, pa pričamo o tome šta smo prethodnog meseca radila i šta nam se dešavalo.

Moje drugarice pričaju o lekarima, bolestima, krizama – finansijskim, fizičkim i psihičkim. Ogovaraju svoje muževe i decu, kukaju, mršte se, ništa im ne valja. A ja...

Svakog meseca me je pomalo sramota kad me pitaju šta ima novo, jer ne znam šta bih im pre ispričala.

Večeras ću morati da im kažem da sam bila u Transilvaniji, da sam prošlog vikenda išla u Albaniju i da je njihova obala zaista lepa. Moram da im priznam da sam se jutros vratila iz Ovčarsko-kablarske klisure. Treba da im kažem da sam upisala kurs računara i da se trudim da što pre to naučim, kako bih mogla što pre da se čujem sa bratom preko Skajpa.  Ne znam da li da im ispričam i o mladim komšijama...

Oni su studenti, tek su došli u Beograd i studiraju FDU. Miloš i Radovan. Svaki dan dolaze kod mene, pijemo kafu, ručamo zajedno. Kao da su mi deca, brinem se o njima i za njih, a oni – koliko vidim – vole da slušaju moje priče o Beogradu i starim vremenima. Dok moje drugarice vrište na mlade po prevozu, ja se podmlađujem družeći se sa studentarijom.

Jeste, udovica sam i živim sama, ali nisam usamljena. Nemam dovoljno slobodnog vremena za sve što planiram da uradim.

Jeste, imam 83 godine i ne stidim se toga. Dokle god živim – živeću punim plućima!