"TUĐMANE, KOSTI TI SE PREVRTALE U GROBU: Napadali su mučki, a ne kao vojnici, po šancima smo gledali preklane ljude..."
Teror nad srpskim življem započeo je još 1990. godine, da bi kasnije prerastao u akciju poznatu pod nazivom "Oluja". Sam naziv operacije i priliči jer je sa jedne teritorije „zbrisan“ jedan narod, proteran i prognan sa svojih ognjišta. Više stotina hiljada je oterano i ubijeno. Za mnoge od njih Oluja i dalje traje. Među njima je i sagovornica SrbijaDanas.com Radojka Pajić.
SPALILI SU SAMARDŽIJE U KUĆI: "17 godina nakon Oluje na zgarištu sam našla samo MAJČINU CIPELU"
"Živela sam u mestu gde je bilo mešano stanovništvo, sa Hrvatima, da bi te iste komšije 1990. godine počele sa žigosanjem, dok smo mi Srbi sve voleli i delili jer smo poštovali 'Bratstvo i jedinstvo'“, započinje Radojka priču o svojim stradanjima.
Izgubljeno poverenje
Njene tri ranije generacije su ostajale bez glave porodice, zbog čega Radojka tvrdi da je naša najveća tragedija što sve brzo oprostimo i zaboravimo.
"Ja svojoj deci i danas govorim da im se nikada više ne sme verovati! Ni njihovoj kokoši kamoli čemu drugom", uverena je Radojka.
Oni, kako ih naziva naša sagovornica, su 22. avgusta 1990. opkolili 5 sela srpskog stanovništva i u noći napravili masakr. U selu u kom je živela Radojka ubijeno je te noći 17-oro ljudi, maltene, na spavanju, a među njima je bio i njen muž.
"Moj pokojni suprug je poginuo pred mojim očima i očima svoje dece koji su tada imali 8 i 11 godina. I tako smo otisli u izbeglištvo već '91 godine. Moja agonija je počela...“, priča Radojka, a glas joj drhti.
Unproforci pomogli Hrvatima!
Bila je u izbeglištvu u Banjaluci, pa u Dvoru na Uni. Dolaskom Unprofora se vratila u svoje selo i tu nije zatekla ništa od onoga što je ostavila. Počinje sa ponovnim životom. Počela je da radi u firmi koja se nalazila na samoj granici u Petrinji, gde je radila i pre rata. Na portirnici su bili unproforci koji su ustvari njihovi ljudi jer su svi oni radili za Hrvate, a trebalo je da tamošnjem srpskom stanovništvu garantuju bezbednost.
"Dolazi taj 4. Avgust '95. Ti isti unproforci su pobegli u noći u 2 sata, jedostavno su nestali iz kruga naše firme kako bi oslobodili prostor Hrvatima. Sva sreća pa nije bilo radnika, jer se nije radilo noću. Napadaju u praskozorje. Čitav dan su tukli svim raspoloživim sredstvima, ali mi nismo verovali da nas mogu potući, jer smo bili ubeđeni da nas neće moći ubijati kao što su to činili '91 godine", govori Radojka koja se u trenutku setila Franje Tuđmana i besno dodaje "Kosti mu se prevrtale u grobu!"
"Četnici, klaćemo vas!"
Morali su da se povlače. Kolona je krenula prema Dvoru na Uni. Putovalo se traktorima ili se neko zakačio za prikolicu. Nije bilo bitno da li su poznanici ili ne, prevozio se ko je sa kim stigao, jer su svi oni bili braća i sestre po nesreći. Gde god da su presekli kolonu oni su ubijali i vikali: "Četnici, klaćemo vas!"
"Ubili su ga njegovi četnici"
Sa Hrvatskom se sudila za smrt pokojnog supruga, ali odbili su tužbu uz objašnjenje: "Ubili su ga njegovi četnici". Još je dobila da plati sudske troškove 20.000 evra.
"Žalila sam se Strazburu i tu su me odbili i sada mi idu kamate na te sudske troškove. U kući koja mi je ostala tamo od prvog dana našeg izlaska i dolaska u Srbiju useljena je hrvatskim porodicama koje su uništile sve što se da uništiti. Odneli su čak i vrata od kuće, ni dinara nisu platili. Ta kuća je ruinirana", kaže Radojka Pajić.
"Oko nas sve vreme padaju granate koje nam presecaju puteve. Na tim putevima kojim smo mi prolazili po šancima smo gledali ljude koje su uhvatili i koje su preklali, ubili i izmasakrirali, jer oni nisu znali boriti se kao vojnici, njihov stil borbe je bio mučki. Oni su iz zasede napadali i najveće zadovoljstvo im je bilo čoveka izmasakrirati“, govori naša sagovornica.
Nisu imali obzira ni prema deci.
"Kada smo bili u izbeglištvu u Dvoru na Uni on je nakitio sebi ogrlicu od dečijih prstiju. Ubijali su naše svinje i kokoške po dvorištima, a kamoli, decu i ljude!“, ogorčena je Radojka.
Kolonom na jedvite jade prelaze do Prijedora, a oni ih bombarduju. Kada su stigli u Banja Luku Srbi su ih primili oberučke, ali je postojao problem jer ih je bilo mnogo, sa svih strana.
OTVORENO PISMO HRVATIMA: Ustaše, "srećna" vam godišnjica Oluje!
"Smestili su nas po parkovima, po javnim prostorima gde se opet gleda umiranje dece, ljudi i žena. Četiri dana smo u tim parkovima živeli i umirali, gledali kuda i kako dalje. Nigde nikoga nisam imala. Ide se glavom bez obzira", ispoveda se jedna od 250.000 njih.
Dolazak u Srbiju
Kada je došla u Srbiju otišla je sa svojom decom u Beograd gde nikog nije imala. Radila je sve kako bi decu prehranila, bila podstanar i na kraju je uspela.
"Hvala dragom Bogu, moju decu sam spasila!“, sa uzdahom kaže Radojka.
Spasila ih jeste, ali kako kaže, sve je to na njih ostavilo trag, jer su sve zapamtili i sve videli.