"Ti ćeš doći..." Vanvremenski stihovi Branislava Nušića posle pogibije sina
Da li je odista vera jača od tuge a nada snažnija od bola?
I na mojim je rukama niklo jedinče i ja sam ga, grbeći se i posrćući pod teretom života, prehranjivao i hranio, krepio i branio, negovao i podizao, dok ga nisam spustio na noge. I ja sam imao svojih nada, i ja sam imao svojih snova. I ja sam svoga jedinca sa blagoslovom ispraćao i sačekavao ga na obali života, kad bi se otisnuo na more. I ja sam pun nade, pun vere, očekivao sretan dan kada će moj jedinac sagraditi svoj čunić i poći svo jim putem, svojom stazom, sekući naporom mlade snage glomazne životne valove. Dogledao sam i ja već kako se taj dan sve više pomalja, sve jasnije ukazuje, kao sunce kad s rane zore raste iz mora i sve se više i više uznosi. Očekivao sam i ja da će doći moje proleće i moje leto, jer sam dosta zima i dosta jeseni preturio preko glave. Verovao sam i ja da je Bog dobar te hoće da ogreje zrakom one koje je pokosio mrazom. Sve sam verovao da će biti, sve što je moje očinsko srce u duge, brižne noći zamišljalo, sve što sam budan sanjao, sve što sam priviđao.
A jednoga dana, otisnuo se i moj jedinac na široku pučinu i ja ga ispratio sa blagoslovom.
Svečera sišao sam na obalu da ga sačekam, ali je more bilo uznemireno kao i duša moja. Neodoljiva bura koja je dolazila odnekud sa dalekih strana, zagrljena sa zlim dusima moje Otadžbine, začela je besnu igru preteći i nebu i zemlji. Obale su naše drhtale pod udarcima valova a nebo se mrčilo zlovoljom i besom. Na dalekome horizontu buktao je rumeni plamen kao da se nebo upalilo.
Ja sam ga čekao…
Teška noć je pala na moju Otadžbinu, kao da je zlim dusima smetala svetlost dana te su i sunce ugasili ili ga zastrli pokrovom svojih strasti i jeda, kako ni jedan jedini zračak ne bi dopro da nas zagreje. Nebo je nisko palo i njegovi mrki oblaci zagrli li se sa besnim valima, koji su se sve više uznosili i sve više plavili naše kitnjaste gore i naše pitome dolje.
Ja sam ga čekao…
Na Otadžbinu je moju već pala teška nevolja, krvave su reke počele natapati naša plodna polja, krvave su suze potekle iz očiju majki, krvavim je znakom počeo da se beleži prag svačije kuće. Pođe narod u gore i planine da se sklanja ispred nepogode a u napuštenim selima zazvoniše zvona naopako oglašujući zadnji čas.
Ja sam ga čekao…
Ravna toj besnoj buri, koja se zavitlala nad mojom Otadžbinom, lomila se i u mojim roditeljskim grudima teška bura brige i bolova. Zasipali su me krvavi talasi i kvasili mi topla rodi teljska nedra na koja sam žudno očekivao da zagrlim svog jedinca; zasipali su me krvavi talasi i mešali se sa mojim roditeljskim suzama.
Ja sam ga čekao…
Čekao sam ga i čekam ga još! Čekaću ga sve dok se sa mojim životom ne ugasi i svetiljka koju sam uždio u duši svojoj. On će doći, on samo ne može da nađe puta po uzburkanome moru, ali čim spazi svetiljku koju roditeljska vera žeže, krenuće on našim obalama, preseći će on kljunom čuna svoga valove koji mu ometa ju put i dospeće, prispeće, doći će…
Sanjao sam i sanjam uvek još kako plovi njegov čunić okićen belim ružama; sanjam kako mu blista u nedrima čarobnom svetlošću dragi kamen, koji je on iz mora krvi izneo; sanjam belo ga goluba koji mi slazi na dlan i uzlazi na rame i sanjam devojku u belo odevenu, raspletene kose, iskićene zelenim kukurekom i modrim sasama, punih nedara rumena korala kojim posipa staze kojima će on doći.
On će doći, on je živ, on nije poginuo! On je mladost a mladost ne umire, jer iz čega bi niko život nov? Mladost je bilo, mišić, osećanje, misao svoga doba; ona misao koja je za veliko delo oslobođenja ponela čitave planine stradanja i prolila mora krvi, sve od orašačkoga sastanka pa do ovih krvavih dana. Mladost je ona misao koja se ne ugiba pod teretom stradanja, koja se ne gasi u mraku sile, koja ne iščezava pod udarima nasilja; ona misao koja ne umire, koja uvek živi, koja nadživljava sve što je trošno, sve što je malodušno, sve što je kratkovremeno; ona misao, koja bačena i u grob, razbija pesnicom grobnu ploču i vas krsava. Misao je to što gine na našim bojnim poljima za slobodu; misao je to što pred našim šančevima zida brda mrtvih viteza; misao je to što toplom krvlju rosi naša polja i naše gore.
Tu misao nismo kadri poneti mi, iznemogli životom, profanisani obzirima, omlitaveli malodušnošću. Mladost, mladost neoskrnavljena, čista i nevina, ponosna i uspravljena – njen je izraz, njen je sinonim. I zato je mladost večita, kao što je i misao večita i zato mladost ne umire, kao što ni misao ne umire i zato ti nisi umro, ti živiš, ti ćeš doći!…
Zato se u mojoj duši i ne gasi svetiljka, već je užižem i dalje, užižem je i dan i noć verom i nadom, i čekam te, jer ti ćeš doći!
Ja te čekam… ti ćeš doći!
(Iz romana Branislava Nušića "Devesto petnaesta" u izdanju Službenog glasnika, 2018.)