Voleo je svoje Užice, a Užičani mu učinili neoprostivo: U centru grada izbrisano poslednje sećanje na znamenitog Srbina

Ljubomir Stojanović bio je srpski filolog, akademik i političar. U jednom periodu bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Ostaće upamćen kao jedan od najmoralnijih srpskih političara.

Priredio je osam knjiga Vukovih narodnih pesama, fotolitografasko izdanje čuvenog Miroslavljevog jevanđenja, koje je tako postalo dostupno celom svetu, i sa još mnogo dela zadužio je srpsku nauku i istoriju.

Stojanović se rodio u Užicu, a iza njega je ostalo značajno svedočenje kakvi su njegovi sugrađani bili u vremenu druge polovine 19. veka.

"Zapisi o starom Užicu", period od 1865. do 1875. godine

Napominje da je u ovaj grad kasno počeo da prodire novi život i nove navike i da su do pedesetih godina naročito bile zapostavljene žene ("i muževe ljubile u ruku"), ali i devojke, koje kad su išle ulicom ("nikad same"), morale gledati samo preda se.

Kaže da su Užičani bili radni i štedljivi zbog "malog kapitala i male zarade". Da su u piću bili umereni, navodeći dva, tri izuzetka…

Takođe je istaknuto da su retko davali decu na školovanje:

Tek deca rođena šezdesetih godina počela su se više školovati. Tome je uzrok i to što je Užicu do 1866. godine bila samo osnovna škola, a mnogi su bili slabog stanja da bi decu na strani mogli izdržavati. Ako je koje dete i otišlo da se školuje, ono se izdržavalo "posluživanjem" i "blagodejanjem".

Možda ni u jednoj varoši u Srbiji nije bilo manje razlike u duši između seljaka i varošanina. To je bilo otuda što su varošani bili ti isti seljaci, a među njima nije bilo tuđih elemenata, cincarsko - grčkih i jevrejskih.

U užičkim kućama se živelo jednostavno. Stojanović kaže da je nameštaj bio "prost i ograničen na najnužnije": "Ako je u sobi bio "minderluk", i on je bio zastrt, u uglovima su bila "šilteta" (šilteti su jastuci, vuneni, ali malo veći nego obični jastuci), a pored zida su na njima bili poređani jastuci." 

Kreveti su bili retki, već se spavalo na patosu, a izjutra su dušeci i jorgani dizani i ostavljani u "dušeklik" (dolap u muslimanskim kućama) ili slagani u sanduk i pokriveni čaršafom ili ćilimčetom. Svi su spavali u istoj sobi, a često sa njima i mlađi. 

Jelo se se sa sinije, sedeći na patosu prekrštenih nogu. Ako su bile dve sobe, nameštaj je raspoređivan u obe. U "velikoj sobi" se nije živelo, već su samo primani gosti.

Hrana je bila prosta bez naročito začina: "Od brašna prvili su razne pite i kolače: gurabije, brdarice i alvu (s medom), dalje: lokumiće, muškacone, uštipke i dr. Pite (uvek u tepsijama) kad su pravili za večeru, pekli su kod kuće "na sadžaku" i pokrivali usijanim "sačem", inače su ih nosili u pekarnicu. U pekarnicu su nosili i "papazjaniju" i "pržulju", jer to je nemoguće zgotoviti na ognjištu, a šporeta nije bilo…

Zaboravljeni znameniti Užičanin

Užičane je opisivao Ljuba Stojanović kao srdačne, ljude koji su zajedno sa svojim komšijama delili sreću i tugu, voleo je svoje Užice, ali su i Užičani i cela Srbija napravili greh prema njemu. 

Kuća akademika Ljubomira Ljube Stojanovića srušena je 2016. godine, a na mestu gde je rođen znameniti Užičanin izgrađen je stambeno-poslovni objekat i to u samom centru ovog grada.

Urbanisti su tvrdili da kuća nije imala arhitektonsku, već samo istorijsku vrednost. Iako sagrađena pre gotovo vek i po nije bila pod zaštitom države, i Zavod za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu 2013. dao je odzvolu za njeno rušenje tada.

Stojanović nije imao potomke, te je kuću poklonio gradu Užicu, ali njegov dom je do temelja srušen, a o postojanju nekadašnjeg zdanja svedoči tabla na novoizgrađenom objektu. Užičani su delom ispravili ogromnu nepravdu i na zgradu vratili obeležije da je nekada tu bila kuća Ljube Stojanovića, sa jednom greškom. Stojanović je bio član Kraljevske akademije nauka koja je tek nakon njegove smrti postala Srpska akademija nauka (SAN)

Užice je od 21. marta ove godine, zvanično, Nacionalna prestonica kulture Srbije. Nameće se pitanje da li će ovaj grad na bilo koji način obnoviti sećanje na čoveka koji je zadužio sve generacije Užičana, ali i celu Srbiju.

Ljubomir Stojanović imao je veliku ulogu u očuvanju Miroslavljevog jevanđelja, jednog od naših najznačajnijih spomenika kulture i najstariji sačuvani srpski ilustrovani ćirilični rukopis. Jevanđelje je od monaha Hilandara 1896. dobio kralj Aleksandar Obrenović, a dva dana pošto je kralj otišao iz manastira, u njega je stigao tajanstveni čovek iz Rusije, koji je hteo da kupi Jevanđelje ne pitajući za cenu. Iste godine Stojanović, tada profesor, po kraljevom nalogu odneo je Jevanđelje u Beč, gde je urađeno fototipsko izdanje, čime je trajno obezbeđeno njegovo čuvanje.

Srbija Danas/V.Janković