Волео је своје Ужице, а Ужичани му учинили неопростиво: У центру града избрисано последње сећање на знаменитог Србина

Љубомир Стојановић био је српски филолог, академик и политичар. У једном периоду био је председник Српске академије наука и уметности. Остаће упамћен као један од најморалнијих српских политичара.

Приредио је осам књига Вукових народних песама, фотолитографаско издање чувеног Мирослављевог јеванђења, које је тако постало доступно целом свету, и са још много дела задужио је српску науку и историју.

Стојановић се родио у Ужицу, а иза њега је остало значајно сведочење какви су његови суграђани били у времену друге половине 19. века.

"Записи о старом Ужицу", период од 1865. до 1875. године

Напомиње да је у овај град касно почео да продире нови живот и нове навике и да су до педесетих година нарочито биле запостављене жене ("и мужеве љубиле у руку"), али и девојке, које кад су ишле улицом ("никад саме"), морале гледати само преда се.

Каже да су Ужичани били радни и штедљиви због "малог капитала и мале зараде". Да су у пићу били умерени, наводећи два, три изузетка…

Такође је истакнуто да су ретко давали децу на школовање:

Тек деца рођена шездесетих година почела су се више школовати. Томе је узрок и то што је Ужицу до 1866. године била само основна школа, а многи су били слабог стања да би децу на страни могли издржавати. Ако је које дете и отишло да се школује, оно се издржавало "послуживањем" и "благодејањем".

Можда ни у једној вароши у Србији није било мање разлике у души између сељака и варошанина. То је било отуда што су варошани били ти исти сељаци, а међу њима није било туђих елемената, цинцарско - грчких и јеврејских.

У ужичким кућама се живело једноставно. Стојановић каже да је намештај био "прост и ограничен на најнужније": "Ако је у соби био "миндерлук", и он је био застрт, у угловима су била "шилтета" (шилтети су јастуци, вунени, али мало већи него обични јастуци), а поред зида су на њима били поређани јастуци." 

Кревети су били ретки, већ се спавало на патосу, а изјутра су душеци и јоргани дизани и остављани у "душеклик" (долап у муслиманским кућама) или слагани у сандук и покривени чаршафом или ћилимчетом. Сви су спавали у истој соби, а често са њима и млађи. 

Јело се се са синије, седећи на патосу прекрштених ногу. Ако су биле две собе, намештај је распоређиван у обе. У "великој соби" се није живело, већ су само примани гости.

Храна је била проста без нарочито зачина: "Од брашна првили су разне пите и колаче: гурабије, брдарице и алву (с медом), даље: локумиће, мушкацоне, уштипке и др. Пите (увек у тепсијама) кад су правили за вечеру, пекли су код куће "на саџаку" и покривали усијаним "сачем", иначе су их носили у пекарницу. У пекарницу су носили и "папазјанију" и "пржуљу", јер то је немогуће зготовити на огњишту, а шпорета није било…

Заборављени знаменити Ужичанин

Ужичане је описивао Љуба Стојановић као срдачне, људе који су заједно са својим комшијама делили срећу и тугу, волео је своје Ужице, али су и Ужичани и цела Србија направили грех према њему. 

Кућа академика Љубомира Љубе Стојановића срушена је 2016. године, а на месту где је рођен знаменити Ужичанин изграђен је стамбено-пословни објекат и то у самом центру овог града.

Урбанисти су тврдили да кућа није имала архитектонску, већ само историјску вредност. Иако саграђена пре готово век и по није била под заштитом државе, и Завод за заштиту споменика културе у Краљеву 2013. дао је одзволу за њено рушење тада.

Стојановић није имао потомке, те је кућу поклонио граду Ужицу, али његов дом је до темеља срушен, а о постојању некадашњег здања сведочи табла на новоизграђеном објекту. Ужичани су делом исправили огромну неправду и на зграду вратили обележије да је некада ту била кућа Љубе Стојановића, са једном грешком. Стојановић је био члан Краљевске академије наука која је тек након његове смрти постала Српска академија наука (САН)

Ужице је од 21. марта ове године, званично, Национална престоница културе Србије. Намеће се питање да ли ће овај град на било који начин обновити сећање на човека који је задужио све генерације Ужичана, али и целу Србију.

Љубомир Стојановић имао је велику улогу у очувању Мирослављевог јеванђеља, једног од наших најзначајнијих споменика културе и најстарији сачувани српски илустровани ћирилични рукопис. Јеванђеље је од монаха Хиландара 1896. добио краљ Александар Обреновић, а два дана пошто је краљ отишао из манастира, у њега је стигао тајанствени човек из Русије, који је хтео да купи Јеванђеље не питајући за цену. Исте године Стојановић, тада професор, по краљевом налогу однео је Јеванђеље у Беч, где је урађено фототипско издање, чиме је трајно обезбеђено његово чување.

Србија Данас/В.Јанковић