DMITROVIĆ OTVORIO DUŠU: Kako je pronašao starog Marka, ko mu je najbolji prijatelj i šta je uradio kada ga je navijač napao

Iskusni golman nikako nije uspeo da se nametne u srpskom fudbalu, gde je bio u Crvenoj zvezdu, a put ga je naveo u Španiju, gde je na kraju pronašao sreću.

Prešao je u Alkorkon, zatim u Eibar u kojem je napravio ime. Postao je jedan od najboljih golmana tamošnje lige i prešo u Sevilju sa kojom je osvojio Ligu Evrope.

Međutim, brzo mu je period u Sevilji bio okončan, a čini se da je transferom u Leganjes napravio pun pogodak.

- Želeo sam da pronađem klub u kome bih mogao ponovo da budem svoj od jutra kada se probudim. Želeo sam sa osmehom idem na posao, da se takmičim, pre svega, sam sa sobom, da dođem do krajnjih granica, da uvek ponovo budem onaj Marko. Imao sam druge opcije, ali sam morao da nađem i način da raskinem ugovor sa Seviljom. Poziv iz Leganesa nije bio iznenadan, sve je trajalo dve-tri nedelje. Konačno sam stigao na zdravo i pozitivno mesto. Uživam u svakom danu. Želeo sam da ponovo budem onaj isti Marko, da se osećam važnim, da se ponovo nasmejem i da vredno radim, što sam izgubio u Sevilji - izjavio je Dmitrović za španski "Relevo".

Pričao je malo i o svom privatnom životu.

- Ja sam sasvim normalna osoba, malo drugačija od onoga što bi ljudi mogli da misle zbog moje građe... Ponekad se može činiti da sam malo arogantan, tvrd momak, ali ja sam veoma normalna, humana i veoma duhovita osoba. Rekao bih da sam natnormalna osoba. Ništa drugo ne bih isticao - dodao je Dmitrović.

Zatim se osvrnuo na svoje početke u Srbiji.

- Počeo sam u lokalnom klubu u svom gradu, igrao u dva tima tamo, a onda sam sa 15 godina otišao u Beograd da igram za Crvenu zvezdu. Prošloje 18 godina otkako sam otišao, prošlo dosta vremena. Bio je to moj tim kada sam bio dete, bio mi je san da mogu da igram i treniram u Crvenoj zvezdi. Tamo sam proveo šest godina i imao sam svakakvih trenutaka: dobrih i loših, jer uvek ima dobrih i loših trenutaka, ali to je bilo brutalno iskustvo učenja. Mnogo sam sazreo kao osoba jer sam otišao sam od kuće kada sam imao 15 godina, tako da sam imao dve opcije: sazreti i rasti i nastaviti da idem za svojim putem ili odustati, vratiti se kući i napraviti život za sebe van fudbala - rekao je iskusni golman.

Pričao je Dmitrović o tome kako je došlo do prelaska u Španiju.

- Uvek je teže golmanima. Sa 24 ili 25 godina, golmani su još mladi. Znao sam da prvi put kada sam trenirao sa prvim timom, a to je bilo sa 18 godina, moram da preživim, jer opstaju samo najjači. Niko ti ništa ne daje besplatno, menadžer ubacuje igrače za koje misli da će mu dati rezultate, bilo da su mladi ili stari, jer profili nisu bitni. Za golmana, kao i za sve igrače, uvek je važna minutaža. Otišao sam iz Crvene zvezde i u Ujpeštu i Čarltonu nisam dobio minutažu koju sam želeo, što se često dešava u fudbalu. Mogao sam mnogo stvari da uradim bolje, to su stvari koje se dešavaju u sportu i fudbalu, ali imao sam 23 godine i bila je moja odluka da odem da igram za tim koji bi mi garantovao kontinuitet. Imao sam određene godine i morao sam da se pokažem u fudbalu, jer je to na kraju krajeva izlog - smatra Dmitrović.

Ovako je objasnio odluku da ode iz Sevilje.

- Završio sam svoju poslednju sezonu u Sevilji (23-24) i znao sam da je najbolje za sve da odem. Ta prošla godina je bila veoma teška za mene na ličnom i profesionalnom planu... Nije da sam izgubio želju da se dokažem, ali znao sam da moram da odem, promenim okruženje i ponovo budem ono što jesam, jer znam da sam, ako sam 100 odsto, veoma dobar i veoma pouzdan golman. U Sevilji, posebno u poslednjih godinu dana, nisam mogao da pokažem šta sam i shvatio sam da je vreme da ponovo pronađem sebe. Neću da poludim pokušavajući da otkrijem razloge: možda to nije bio pravi tim za mene, da im je potreban drugačiji tip golmana... Znao sam da me klub neće sprečiti da promenim tim, jer smo oboje smatrali da je najbolja stvar da se rastanemo - rekao je čuvar mreže Leganjesa.

U utakmici Lige Evrope protiv PS-a  Dmitrović se našao u žiži javnosti zbog načina na koji je savladao navijača Filipsovaca, koji ga je prethodno napao sa leđa.

-- Bilo je čudno. Nikad ne očekujete da će se ovako nešto desiti u fudbalu. Ako nekoga vidite licem u lice, ponašate se drugačije, ali me je to iznenadilo jer je bilo otpozadi i bio sam fokusiran na igru. Dobio sam udarac u leđa u poslednjim minutama utakmice. Nisam bio šokiran, ali sam bio iznenađen. Rekao sam: "Šta ovaj tip radi ovde?" Onda je pokušao da me udari, uspeo sam da ga oborim na zemlju, ostao sam priseban, jer nisam agresivan, ali sam mogao da poludim i da se ponašam drugačije. Na kraju krajeva, kako stvari sada stoje, dobio bih najveću kaznu. Bio je to veoma ružan čin, ali je završio kao anegdota zahvaljujući onome što sam uradio u tom trenutku. Nije bilo lako, nasilju nije mesto u fudbalu - dodao je Dmitrović.

Boravak u Leganjesu mu je znatno olakšao Darko Brašanac.

- To je bilo veoma važno, jer se znamo od svoje osme godine. U Srbiji do 15 godina bili smo cimeri, on je jedan od najboljih prijatelja koje mi je fudbal dao. Moja adaptacija je bila dobra, u Španiji sam 10 godina. Imajući Brašanca pored sebe olakšalo mi određene stvari kao što su sitni detalji, narudžbine, planiranje... Neću mu davati priznanje, jer je dobar prijatelj i očekivao sam to, ali zaista cenim to - zaključio je Dmitrović.