ДМИТРОВИЋ ОТВОРИО ДУШУ: Како је пронашао старог Марка, ко му је најбољи пријатељ и шта је урадио када га је навијач напао

Искусни голман никако није успео да се наметне у српском фудбалу, где је био у Црвеној звезду, а пут га је навео у Шпанију, где је на крају пронашао срећу.

Прешао је у Алкоркон, затим у Еибар у којем је направио име. Постао је један од најбољих голмана тамошње лиге и прешо у Севиљу са којом је освојио Лигу Европе.

Међутим, брзо му је период у Севиљи био окончан, а чини се да је трансфером у Легањес направио пун погодак.

- Желео сам да пронађем клуб у коме бих могао поново да будем свој од јутра када се пробудим. Желео сам са осмехом идем на посао, да се такмичим, пре свега, сам са собом, да дођем до крајњих граница, да увек поново будем онај Марко. Имао сам друге опције, али сам морао да нађем и начин да раскинем уговор са Севиљом. Позив из Леганеса није био изненадан, све је трајало две-три недеље. Коначно сам стигао на здраво и позитивно место. Уживам у сваком дану. Желео сам да поново будем онај исти Марко, да се осећам важним, да се поново насмејем и да вредно радим, што сам изгубио у Севиљи - изјавио је Дмитровић за шпански "Релево".

Причао је мало и о свом приватном животу.

- Ја сам сасвим нормална особа, мало другачија од онога што би људи могли да мисле због моје грађе... Понекад се може чинити да сам мало арогантан, тврд момак, али ја сам веома нормална, хумана и веома духовита особа. Рекао бих да сам натнормална особа. Ништа друго не бих истицао - додао је Дмитровић.

Затим се осврнуо на своје почетке у Србији.

- Почео сам у локалном клубу у свом граду, играо у два тима тамо, а онда сам са 15 година отишао у Београд да играм за Црвену звезду. Прошлоје 18 година откако сам отишао, прошло доста времена. Био је то мој тим када сам био дете, био ми је сан да могу да играм и тренирам у Црвеној звезди. Тамо сам провео шест година и имао сам свакаквих тренутака: добрих и лоших, јер увек има добрих и лоших тренутака, али то је било брутално искуство учења. Много сам сазрео као особа јер сам отишао сам од куће када сам имао 15 година, тако да сам имао две опције: сазрети и расти и наставити да идем за својим путем или одустати, вратити се кући и направити живот за себе ван фудбала - рекао је искусни голман.

Причао је Дмитровић о томе како је дошло до преласка у Шпанију.

- Увек је теже голманима. Са 24 или 25 година, голмани су још млади. Знао сам да први пут када сам тренирао са првим тимом, а то је било са 18 година, морам да преживим, јер опстају само најјачи. Нико ти ништа не даје бесплатно, менаџер убацује играче за које мисли да ће му дати резултате, било да су млади или стари, јер профили нису битни. За голмана, као и за све играче, увек је важна минутажа. Отишао сам из Црвене звезде и у Ујпешту и Чарлтону нисам добио минутажу коју сам желео, што се често дешава у фудбалу. Могао сам много ствари да урадим боље, то су ствари које се дешавају у спорту и фудбалу, али имао сам 23 године и била је моја одлука да одем да играм за тим који би ми гарантовао континуитет. Имао сам одређене године и морао сам да се покажем у фудбалу, јер је то на крају крајева излог - сматра Дмитровић.

Овако је објаснио одлуку да оде из Севиље.

- Завршио сам своју последњу сезону у Севиљи (23-24) и знао сам да је најбоље за све да одем. Та прошла година је била веома тешка за мене на личном и професионалном плану... Није да сам изгубио жељу да се докажем, али знао сам да морам да одем, променим окружење и поново будем оно што јесам, јер знам да сам, ако сам 100 одсто, веома добар и веома поуздан голман. У Севиљи, посебно у последњих годину дана, нисам могао да покажем шта сам и схватио сам да је време да поново пронађем себе. Нећу да полудим покушавајући да откријем разлоге: можда то није био прави тим за мене, да им је потребан другачији тип голмана... Знао сам да ме клуб неће спречити да променим тим, јер смо обоје сматрали да је најбоља ствар да се растанемо - рекао је чувар мреже Легањеса.

У утакмици Лиге Европе против ПС-а  Дмитровић се нашао у жижи јавности због начина на који је савладао навијача Филипсоваца, који га је претходно напао са леђа.

-- Било је чудно. Никад не очекујете да ће се овако нешто десити у фудбалу. Ако некога видите лицем у лице, понашате се другачије, али ме је то изненадило јер је било отпозади и био сам фокусиран на игру. Добио сам ударац у леђа у последњим минутама утакмице. Нисам био шокиран, али сам био изненађен. Рекао сам: "Шта овај тип ради овде?" Онда је покушао да ме удари, успео сам да га оборим на земљу, остао сам присебан, јер нисам агресиван, али сам могао да полудим и да се понашам другачије. На крају крајева, како ствари сада стоје, добио бих највећу казну. Био је то веома ружан чин, али је завршио као анегдота захваљујући ономе што сам урадио у том тренутку. Није било лако, насиљу није место у фудбалу - додао је Дмитровић.

Боравак у Легањесу му је знатно олакшао Дарко Брашанац.

- То је било веома важно, јер се знамо од своје осме године. У Србији до 15 година били смо цимери, он је један од најбољих пријатеља које ми је фудбал дао. Моја адаптација је била добра, у Шпанији сам 10 година. Имајући Брашанца поред себе олакшало ми одређене ствари као што су ситни детаљи, наруџбине, планирање... Нећу му давати признање, јер је добар пријатељ и очекивао сам то, али заиста ценим то - закључио је Дмитровић.