KROZ KRV, SUZE I ZNOJ: Rođen je u izbegličkom kampu, ruši sve rekorde u Bajernu i brži je od automobila

Alfonso Dejvis / Izvor: Profimedia

Neverovatna životna priča koja ne ostavlja ravnodušnim.

Alfonso Dejvis je kanadski fudbaler i trenutno je član minhenskog Bajerna.

OVO SU SERIJE KOJE SVAKO MORA DA POGLEDA

SKANDALOZNA PORUKA IGRAČIMA: Ispred stadiona ostavili SVINJSKU GLAVU!

DA LI ĆE MITAR IGRATI NA VEMBLIJU: Stigle poslednje vesti iz Fulama

„Srpski“ Sakramento prvi meč od restarta NBA lige igra noćas (02.00) protiv San Antonija. Kvota na Kingse je 1,65, dok je kec na Sparse 2,50. Pogledajte sve kvote kladionice MOZZART za NBA ligu.

Dejvisovi roditelji Debea i Viktorija su poreklom iz Liberije, iz koje beže zbog krvavog građanskog rata kada je zemlja ostala bez najmanje 400.000 stanovnika, a još milion je emigriralo. Oni odlaze u izbeglički kamp Buduburamu, koji se nalazi u istočnom delu Gane.

U ovoj državi se i rodio, a majka Vitorija je objasnila teške momente kroz koje su prolazili:

- Život izbeglica je poput ulaska u kontejner ili odlaska u zatvor. Nije bilo načina da se izađe iz kampa - govorila je Viktorija.

Sa nepunih pet godina Alfonso se sa porodicom seli u Kanadu, a otac naporno radi. Bio je domar na univerzitetu u Ontariju, te radnik u fabrici ne bi li porodica mogla da krpi kraj sa krajem.

Alfonso sa 15 godina i tri meseca postaje najmlađi fudbaler koji je potpisao ugovor u USL-u, a debitovao je dva meseca kasnije.

Pedantni engleski analitičari izmerili su da je u Londonu bio brži od automobila jer je u centru maksimalna dozvoljena brzina 35 kilometara na čas i smatra se da je on najbrži fudbaler!

- Ovo je priča posvećena ljudima koji sumnjaju u sebe. Kada pogledate da igram za Bajern iz Minhena mislićete da sam oduvek bio sjajan fudbaler, ali nije tako. Kada sam zaigrao za Edmonton mučio sam se, u mlađim kategorijama i nekako ali u prvom timu sam udario u zid. Oduvek sam želeo da budem fudbaler u Evropi, a kada pogledate tamo dominiraju momci iz Brazila i Argentine. Zašto? Pa, tamo nije tako hladno. I dalje se nisam navikao na sneg... Rođen sam 2000. godine u izbegličkom kampu u Gani, moji roditelji su iz Liberije i nikada nismo videli sneg. Kada je prvi put pao u Edmontonu, izašao sam napolje u majici i šorcu! Dodirnuo sam sneg i bio je hladan, ubrzo su moji roditelji izašli i slikali ga, haha", počinje priču mladi Alfonso Dejvis za "Players Tribune - pa nastavlja:

- Kada smo došli u Edmonton morali smo da se naviknemo na sve. Stanovanje, posao, škola, prijatelji, sve. Bio sam nekako tih i sramežljiv, a putem sporta sam upoznao mnoge drugare. Igrao sam fudbal, košarku, odbojku, bavio se atletikom, čak sam probao i hokej. Ljudi, nisam znao kako da vežem klizaljke, pa je morao drugar da to uradi za mene. Njegovi roditelji su posedovali klizalište i dozvolili nam da kližemo kada god želimo. Izgledao sam kao Bambi na tom ledu. Mada, ja nikada i nisam želeo da igram hokej, već fudbal. Sa ocem sam gledao Čelsi i divio sam se Didijeu Drogbi i Mišelu Esijenu. Moji roditelji su imali naporne poslove i uglavnom radili po čitav dan, čak i noću. Oni nisu mogli da priušte bebisiterku, pa sam ja menjao pelene i pevao uspavanke mlađem bratu i mlađoj sestri. Jednog dana posle škole, drugar me je pozvao na probu za Edmonton Internešnals i ja sam pristao. Bio sam mnogo nervozan i počeo sam loše, ali čim je prvi dribling prošao, sve je bilo bolje i trener nam je kasnije saopštio da smo prošli probu i bili smo oduševljeni - priča Alfonso Dejvis.

FK Bajern / Izvor: Profimedia

Uskoro, dobio je poziv od prijatelja da ode u tim koji trenira njegov otac i to je učinio.

- Nije mi bilo jasno zbog čega se to desilo. Edmonton Strajkersi su bili poslednji u ligi, ali mi je drago što sam otišao jer je taj čovek moj sadašnji agent. Nik Huzej. On je za vrlo kratko vreme promenio stvari u timu i postali smo mnogo bolji. Meni je bio više od trenera. Davao mi je hranu, vozio me na trening i sa treninga, gledao me je kao da sam njegovo dete. Dok sam bio u Strajkersima sa 11 godina sam dobio poziv Sent Nikolas akademije i nastavio da treniram, a 2015. godine odlazim u Vankuver Vajtkepse.

Tamo stvari baš i nisu išle kako treba.

- U aprilu 2016. godine sam vezao neke baš loše utakmice i Pa Modou Ka mi je prišao i rekao da moram da budem jak u glavi jer samo takvi uspeju. On je igrao u Evropi i zna mnogo o fudbalu, ali sam mislio da je to samo fraza. Poslušao sam ga, nisam klonuo duhom i stvari su se stvarno popravile. Tako sam jednom na treningu uspeo da predriblam kapitena i samo sam čuo: Oooooooooooooooooo! Mršavi klinac iz Edmontona je upravo ponizio kapitena. Mislio sam da će me ubiti, haha. Ipak, 15. jula sam potpisao ugovor sa prvim timom i već sutradan smo išli u Orlando gde je bilo 22.000 ljudi. Pri rezultatu 2:2, trener mi kaže: 'Alfonso, zagrej se, ulaziš'. Zaledio sam se. Ostalo je još 14 minuta, a ja sam upasao dres i bio spreman. Kako je lopta krenula ka meni ugledao sam defanzivca i pomislio: 'Bože, ovaj će me pregaziti'. Ipak sam uspeo da spustim loptu i da šutnem, a iako lopta nije ušla dala mi je mnogo samopouzdanja. Za tren oka sam postao standardan prvotimac - nastavlja fudbaler Bajerna i dodaje:

- Postigao sam osam golova za Vajtkepse i Bajern Minhen je poslao ponudu za mene. Kada te Bajern traži, prihvataš. Više nisam bio onaj stidljivi klinac, znao sam gde idem i šta ću da radim. Kada sam došao u Bajern više nisam bio nervozan, hteo sam da im svima pokažem da sam spreman za fudbal na najvišem nivou. Osvojio sam dve titule, dva kupa i naslov najboljeg rukija Bundeslige otkako sam došao u Bajern. Ma koliko vremena proveo u Nemačkoj, Severna Amerika će uvek biti moj dom. Verujte mi, dobre stvari će dolaziti, ja sam tek počeo - završio je Alfonso Dejvis.