"Zvali su me i Zvezda i Partizan, ali neke stvari se ne rade": Bivši reprezentativac OTVORENO o večitima

On je za klupski sajt otkrio koliko mu znači Vojvodina.

- Moj klub. Nešto što volim ceo život i šta se nikad neće promeniti. Tu sam, dolazim na utakmice, sa klincima idemo na „zapad“. Vojvodina je institucija, ovo je mnogo veliki klub – počeo je razgovor momak koji je u 22. godini poneo kapitensku traku - rekao je Stepanov.

Stepanov je rekao da je imao ponude iz Zvezde ali i iz Partizana.

- Zvali su iz Zvezda i Partizana, nekolicinu puta… Neke stvari se u životu ne rade. Znam ko sam, šta sam i odakle sam. Znam koliko volim Vojvodinu da nikada ne bi pomislio na tako nešto, a kamoli uradio. Što se tiče priče, nju sam uvek ostavljao za teren. Nikada nisam želeo da se pojavljujem u medijima, dajem intervjue…- izjavio je on.

I dalje je u sportskim vodama, nakon profesionalne karijere.

– Zadužen sam da selektiram decu iz Novog Sada za letnju i zimsku školu FSS. Uživam u radu sa mališanima. To je nešto gde sam se potpuno pronašao i nema veće sreće od toga da provodim vreme s njima i zajedno savladavamo životne i fudbalske lekcije. Prioritet naravno – škola i sve ono što ih očekuje u životu. A, onda fudbal. To su vrednosti uz koje sam odrastao i želim da klinci sa kojima sada radim idu tim putem. Ujedno radim i kao pomoćnik Radoslava Bataka u kadetskoj selekciji Srbije. Imam sjajan odnos sa svim tim mladim fudbalerima i uživanje mi je da učestvujem u njihovom sazrevanju. Prenosim im ono kroz šta sam prošao, napominjem gde sam grešio i šta sam sve naučio - rekao je Stepanov.

Smatra da je mogao više da postigne u svojoj karijeri.

– Ne žalim ni za čim. Imao sam neprocenjivo iskustvo da igram u pet država. Mogle su neke stvari da budu drugačije, ali u sportu je potrebno da se poklopi toliko faktora. Murinjo je dva put želeo da me dovede u Čelsi. Prvo posle EP za reprezentacije do 21 godine, a zatim i posle polusezone u Trabzonu. A, oni tamo ni da čuju da mrdem bilo gde. Posle u Portou, zadesila me je tragedija… Majka mi je bila na samrti, imala je još nekoliko sati života… Bio sam standardan u timu, posle pripremnog meča Bohum – Porto u Nemačkoj, vidim 15 propuštenih poziva od brata, javljam mu se, saopštava mi to. Pitam trenera za dozvolu da ne idem sa ekipom u Portugal, nego da idem u Srbiju. Odgovora „ne može“. Odlazim kod sportskog direktora, čim sam mu rekao o čemu se radi, organizuje mi privatni avion za Srbiju. Trener menja odnos prema meni kada sam se vratio posle nekoliko dana… Na jednom treningu okupljamo se na centru, a on me nešto pred svima proziva „E, vi Srbi…“, skačem hvatam ga za gušu. Fotografi sve slikuju, sutradan to centralna vest. Nisam dao na sebe. Platio sam cenu, skonjen sam iz tima, igrao sam samo Kup. I to na četiri meča bio sam proglašen za igrača utakmice. U finalu – nije me stavio uopšte u tim - zaključio je Stepanov.