Срби откривају како ЗАИСТА изгледа тражење ПОСЛА у Немачкој: Због једне ствари људи често ОДУСТАЈУ

Када бисте данас добили уговор за посао у Немачкој први радни дан у тој земљи би вам у најбољем случају био у марту следеће године. А у најгорем на јесен или чак зиму 2019. Време чекања на радну визу мери се месецима.

Држављанима земаља Западног Балкана је, променом регулативе 2016. године, олакшано заснивање радног односа у Немачкој, па они који имају доказ да им је понуђен посао у Немачкој могу да аплицирају за радну визу. То је довело до наглог повећања броја захтева у амбасади, па се и време чекања на издавање визе продужило.

Како би убрзали поступак, крајем новембра прошле године немачка амбасада у Београду поједноставила је процедуру, тако што је укинула обавезу послодаваца да траже дозволу за запошљавање, па целокупну документацију предају потенцијални запослени.

Проблем, међутим, на тај начин није решен, јер – да би уопште предали папире – кандидати чекају месецима и, како кажу, тај период не да се није скратио, већ се и продужио.

- До јуна се на термин за предају папира чекало четири до пет месеци, а од јуна се то продужило на седам - прича за DW Дејан М. из Београда. Он је у фебруару добио посао у ИТ-сектору у Берлину и одмах аплицирао за визу. И даље чека термин за предају папира.

Према подацима на сајту Амбасаде Савезне Републике Немачке, на термин за предају папира се, у зависности од категорије запошљавања, чека од пет до десет месеци. Потом се на одговор чека још девет до десет недеља, а, како сами наводе, "неретко и дуже".

Разним мерама настојимо да скратимо време чекања на термин, одговарају за DW у амбасади.

- У Одељењу за визе запослен је додатни број службеника, док је истовремено оптимирана презентација релевантних информација на интернет-страници амбасаде, како би приступ информацијама био олакшан и како би се свим подносиоцима захтева тачно објаснило која су им документа потребна. Такође дајемо опширна објашњења путем мејла - наводи се у писаном одговору.

Мејлом је немогуће добити одговор, тврди Дејан, који за сада нема позитивна искуства с немачком администрацијом. Каже да службеници дају врло штуре информације, па се највише информише на интернет-форумима и Фејсбук-групама на којима људи препричавају своја искуства и једни другима помажу.

- Они не одговарају оно што их питате, него имају шаблон који је исти за сва питања. А кад их зовете, не кажу вам ни име ни презиме и док прича, већ спушта слушалицу, тако да не можете ни да питате - жали се Дејан.

- Стандардизовани одговори који дају детаљне информације нам помажу да што већи број службеника, који би иначе давао информације путем телефона, ради на шалтерима, како би се убрзао процес подношења захтева - одговарају у амбасади. Наглашавају при том да, због заштите података, не постоји могућност давања информација у вези са текућим предметима телефонским путем.

- Упркос свим тим настојањима амбасаде, велики број подносилаца захтева доводи до дужег чекања, а самим тим и до незадовољстава. Колегинице и колеге се из тог разлога школују како да и у непријатним ситуацијама дају љубазне одговоре - додаје се у одговору.

У међувремену стрпљење губе и они који чекају визу, и послодавци који раднике морају да чекају и по годину дана.

- А шта ћете му онда? У ИТ-сектору нико неће да вас чека 12 месеци - каже Дејан. Он указује и на апсурд да уговор који се предаје у амбасади не сме да буде старији од шест месеци.

- Значи моја фирма би морала да мења датуме. То је класична квака 22, тако да ту нема решења. Можеш само да чекаш и да будеш стрпљив - додаје Дејан.

Више од свега, њега ипак брине колико ће времена проћи док му се у Немачкој придруже супруга и син, јер се на спајање породице у најбољем случају чека исто толико, а у најгорем и дуже.

- То је катастрофа. Хајде три месеца да смо раздвојени, то се некако и прегура, али шест и више, то је баш лоше - забринут је Дејан.

Та процедура може да се закомпликује и више него добијање радне визе, јер је за спајање породице неопходно испунити и додатне услове – да супружник који је добио посао у Немачкој има довољна примања да издржава породицу и да има адекватан смештај.

У случају породице Милошевић, процедура спајања је трајала скоро три године.

- Супруг је отишао у октобру 2015. године. Он је медицински техничар и брзо смо то одрадили, јер се тад није дуго чекало на термин у амбасади - сећа се Нина. Тада су, међутим, ствари почеле да се компликују.

- Нико му није рекао да ће диплому моћи да нострификује тек следеће године. Ту информацију је администрација сакрила и они су заслужни што смо ми тако дуго чекали - кивна је она и данас.

Тако су им скоро две године протекле у нострификовању дипломе и потрази за послом. Кад је коначно добио уговор у Баварској, уследило је тражење стана који ће задовољити критеријуме администрације.

- Прошле године у октобру смо аплицирали за термин у амбасади и чекали четири месеца надајући се да ће у међувремену наћи стан, али безуспешно. На крају је дао отказ и отишао за Дрезден. Месец дана је био без посла и на крају нашао стан и посао, па смо поново слали у амбасаду - наставља Нина своју сагу. Нови термин добили су у марту ове године, а три месеца касније коначно и визе за њу и двоје деце.

И Дејан и Нина подвлаче исто – они који улазе у авантуру, морају добро да се наоружају стрпљењем, јер је одлазак на легалан начин све, само не једноставан.

Дејан каже да више није ни у позицији да одустане, јер је због новог посла у Немачкој дао отказ на претходном у Београду, па остао без редовних прихода.

- У почетку сам позајмљивао паре. После сам отворио предузетничку радњу и почео да радим за ту фирму као фриленсер. Али то је зато што је, на сву срећу, компанија нормална и стало им је до радника, па сад зарађујем да могу да вратим дугове. Али шта други људи раде, како се сналазе, ја стварно не знам - прича Дејан.

Нина је на моменте губила наду да ће њихова ситуација икада бити решена.

- У међувремену се свашта мењало и у њиховим правилима, па морате да будете у томе свакодневно да бисте то испратили. А када су породице тако дуго раздвојене, настају разни проблеми. Тешко је бити у браку на тај начин. Поготово ако нема новца ни он тамо, ни ви овде, деца мала, а неизвесност огромна - прича Нина.

Кад су јој коначно јавили да је виза одобрена, каже, није могла да верује.

- Дрхтала сам и гледала у телефон. После толико времена, толико непријатности... - сећа се тог дана и сада кроз смех закључује:

- Отворићу агенцију за помоћ људима.