ОВАКО ЋЕ ИЗГЛЕДАТИ 2030. ГОДИНА: Служиће нас роботи, нема више шопинга и имовине

Добро дошли у 2030. годину. Добро дошли у мој град - или би требало да кажем “наш град”. Немам ништа. Немам кола. Немам кућу. Немам белу технику, нити одећу - ово је једна од визија света у 2030, из пера данске посланице у парламенту Иде Аукен.

Аукенова представља утопијску визију будућности: Све што сте некада сматрали производом сада је постало услуга. Доступни су нам превоз, смештај, храна и све што нам је потребно у свакодневном животу. Све те ствари су, једна по једна, постале бесплатне, па самим тим нема смисла да поседујемо превише тога. Комуникација је дигитализована, енергија бесплатна

РЕВОЛУЦИЈА: У овој земљи уводе ПАУЗУ ЗА СЕ*С на ПОСЛУ

Прво је комуникација дигитализована и постала свима доступна. Затим, када је чиста енергија постала бесплатна, ствари су почеле брзо да се мењају. Цена транспорта се драстично смањила. Више није било потребе да имамо аутомобиле, зато што смо могли да позовемо кола без возача или летећи аутомобил, при чему се трајање путовања мерило минутима. Када је јавни превоз постао једноставнији, бржи и удобнији, почели смо да путујемо на организованији начин. Данас не могу да верујем да смо се мирили са застојем у саобраћају, о загађењу ваздуха изазваном моторима са унутрашњим сагоревањем да и не говорим. Где нам је била памет?

Понекад бициклом идем код пријатеља. Волим да вежбам и да возим бицикл. Тада имам утисак да је и моја душа кренула на пут. Чудно како неке ствари никад не губе драж: шетња, вожња бицикла, кување, цртање и гајење биљака. То нас подсећа да је култура последица блиске везе с природом. У нашем граду не плаћамо станарину, зато што други користе простор када нама није потребан. Када нисам ту, моја дневна соба служи за пословне састанке.

С времена на време, скувам понешто за себе. Лако је - неопходан кухињски прибор стиже на кућну адресу у року од неколико минута. Од када је превоз бесплатан, престали смо да затрпавамо дом свим тим стварима. Зашто да држимо апарате у кухињи, ако можемо да их наручимо кад нам затребају. Сви рециклирају, користимо само обновљиву енергију, ваздух је чист.

У околностима када су производи претворени у услуге, нико није заинтересован за ствари које имају кратак животни век. Све је створено да буде трајно, да може да се поправи и рециклира. Материјали брзо циркулишу у нашој економији и лако могу да се трансформишу у нове производе. Еколошки проблеми су решени, јер користимо само обновљиву енергију и производне методе које не загађују околину. Ваздух је чист, вода је чиста и нико се не усуђује да пипне заштићена природна подручја зато што су она драгоцена за нашу добробит. У градовима има много зелених површина, биљака и дрвећа. Још не могу да схватим зашто смо у прошлости сав слободан простор попуњавали бетоном.

Куповина? Шта то беше? Данас углавном бирамо ствари које ћемо користити. Понекад ми то причињава задовољство, а понекад то уместо мене уради алгоритам, који сада већ боље познаје мој укус него ја.

Роботи раде, људи уживају када су вештачка интелигенција и роботи преузели највећи део посла, изненада смо имали времена да се добро хранимо, добро спавамо и да се дружимо. Више нема разлога за саобраћајне шпицеве, јер сваки посао можемо да обављамо кад год желимо. Заиста не знам да ли то још може да се назове радом. Пре би се рекло да је то време размишљања, време стварања и време развоја.

На кратко време, све се претворило у забаву и људи више нису хтели да се баве тешким питањима. У последњем тренутку смо открили како да корисније применимо све те нове технологије, а не само за убијање времена.

Највише ме брину сви ти људи који не живе у нашем граду. Они коме смо успут изгубили. Они који су одлучили да им је превише технологије. Они који су се осећали сувишним и бескорисним када су роботи и вештачка интелигенција преузели велики део наших послова. Они којима је сметао политички систем и који су се окренули против њега. Они живе другачијим животом изван града. Неки су основали мале заједнице које се саме издржавају. Други су остали у празним и напуштеним кућама у малим селима из 19. века.

Немам приватност, бележи се чак и оно што сањам с времена на време, узнемирим се због чињенице да немам приватност. Не постоји место на коме нисам регистрована. Знам да се негде бележи све што радим, мислим и сањам. Надам се да то нико неће употребити против мене.

Све у свему, то је добар живот. Много бољи од пута на коме смо били када смо схватили да не можемо да наставимо са истим моделом раста. Десиле су нам се све те ужасне ствари: болести изазване животним стилом, климатске промене, избегличка криза, еколошка деградација, претрпани градови, загађење воде и ваздуха, друштвени немири и незапосленост. Изгубили смо превише људи пре него што смо схватили да имамо алтернативу.

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА БЕОГРАДСКЕ СТУДЕНТЕ: Ова ТРИ ФАКУЛТЕТА траже ПОВЕЋАЊЕ школарина за наредну годину!

Напомена аутора: Неки људи су протумачили мој блог као утопију, или сан о будућности. Није то у питању. Реч је о сценарију који показује у ком смо правцу можда кренули - у позитивном и негативном смислу. Написала сам овај текст да бих покренула дискусију о предностима и манама технолошког развоја. Када је реч о будућности, извештаји нису довољни. Потребно је покренути расправу на много начина. То је циљ овог текста", закључује Ида Аукен, члан данског парламента.