Ђурђев: Када нафтоводи постану линија фронта од Татарстана до Панчева

Свет више не функционише по правилима "невидљиве руке тржишта", већ по логици притиска, уцене и контроле енергетских токова. Напад дроновима на пумпну станицу Калеикино у Татарстану то је показао са бруталном јасноћом. Након пожара који је захватио два резервоара капацитета по 50.000 тона нафте, Трансњефт је био принуђен да смањи пумпање за око 250.000 барела дневно, а ограничења су првенствено погодила количине сирове нафте у власништву Татњефта. Калеикино није споредна тачка на мапи - то је кључно чвориште изграђено седамдесетих година, са капацитетом који може достићи милион барела дневно, место где се мешају различите врсте нафте из Западног Сибира и региона Волге пре него што крену ка лукама Новоросијск и Приморск или ка систему Дружба, а истовремено снабдевају и бројне руске рафинерије.

Чињеница да је објекат удаљен више од 1.200 километара од украјинске границе претвара тај напад у геополитичку поруку да више не постоји дубина територије која гарантује сигурност. Локалне власти у Алметјевску саопштиле су да је противваздушна одбрана оборила више дронова и да су крхотине изазвале пожар у индустријској зони, без директног оштећења саме трасе „Дружбе“, али штета по систем и сигнал који је послат далеко превазилазе физичке последице.

Ово није први пут да се инфраструктура повезана са „Дружбом“ налази под притиском. Украјина је блокирала испоруке Мађарској и Словачкој, што је покренуло ланац реакција – Будимпешта и Братислава су узвратиле блокадом европских кредита Кијеву и претњом прекида снабдевања електричном енергијом и нафтним дериватима. Иронија је у томе што 10–11% украјинског увоза горива долази управо из Мађарске и Словачке, док скоро четвртина увоза електричне енергије потиче из Словачке. У условима уништавања складишта и инфраструктуре, то није статистика – то је питање одрживости.

Мађарски премијер Виктор Орбан наредио је појачану војну заштиту критичне енергетске инфраструктуре, распоређивање војних ресурса и забрану летова дронова у појединим регионима, док је министар спољних послова Сијарто изјавио да је Европска унија од фебруара 2022. године издвојила 193 милијарде евра помоћи Украјини, што је три пута више него што је Мађарска добила од приступања 2004. године, оптужујући Брисел за неправилну расподелу средстава.

У истом духу, Британија је изузела „Дружбу“ од санкција до октобра 2027. године, усклађујући рок са планом ЕУ да постепено укине руско гориво, показујући да чак и у режиму санкција постоји прагматични опрез како би се избегли економски шокови.

Паралелно са овим турбуленцијама, Каспијски конзорцијум за цевоводе (КПК) је 2025. године повећао испоруке за скоро 12%, достигавши 70,52 милиона тона нафте кроз систем Тенгиз–Новоросијск, у односу на 63 милиона тона годину раније. Највећи део долази са казахстанских поља Тенгиз (36,6 милиона тона), Карачаганак (9,2 милиона) и Кашаган (17 милиона), а више од 80% казахстанске нафте извози се том рутом. Међу кључним актерима су Chevron, ExxonMobil и Shell, чији су интереси директно погођени нападом на терминал код Новоросијска 29. новембра, када је један терминал онеспособљен, а други био на одржавању, што је довело до смањења испорука и пада производње у Казахстану.

Вашингтон је упозорио Кијев да се уздржи од напада који погађају америчке инвестиције, иако није довео у питање ударе на руску војну и енергетску инфраструктуру – разлика између стратешког ривалства и заштите сопственог капитала постала је очигледна.

Србија се у овом контексту налази на сложеној раскрсници. НИС, као подружница Гаспром њефта, стављена је под америчке санкције јануара 2025. године, уз одлагање до октобра, док су испоруке преко Хрватске биле обустављене услед страха од секундарних санкција. Као потенцијални купац руског удела појављује се МОЛ Гроуп, уз могућност укључивања АДНОЦ као мањинског партнера. Споразум је у фази преговора, изузеци су продужени до 20. марта, а рафинерија Панчево наставља прераду захваљујући привременим решењима.

Истовремено, Београд је на Трансатлантском самиту о гасној безбедности потписао изјаву о партнерству у оквиру Трансатлантске енергетске сарадње, чиме је практично подржао политику диверзификације и смањења зависности од руског гаса, наглашавајући да то не значи потпуно напуштање традиционалних снабдевача, али сигнал промене је немогуће игнорисати.

Све ово се уклапа у ширу слику глобалне економије у којој, како је показао Томас Пикети, принос на капитал системски надмашује економски раст, што води концентрацији богатства и претвара тржиште у простор који опстаје не равнотежом већ политичком силом. Распад СССР-а избацио је огромну нетржишну имовину на глобално тржиште и подстакао финансијску експанзију без преседана, док је ликвидност концентрисана у центру система, а индустријски пројекти остају на периферији.

Данашњи поредак је оптерећен санкцијама, царинским ратовима и геополитичким блоковима, а његова стабилност мери се војно-политичком снагом, а не искључиво економским индикаторима. Напад на Калеикино, блокада „Дружбе“, раст КПК-а, санкције НИС-у и укључивање Србије у трансатлантске иницијативе нису изоловани догађаји – то су тачке једне исте мреже у којој се енергија, капитал и политика спајају у нови модел глобалног односа снага.

Питање више није само ко контролише нафтоводе, већ ко дефинише правила света у којем ће ти нафтоводи функционисати.