Нафтна индустрија гаси светла: "Преко ноћи" се све променило, масовна гашења у току - цене горива у великој опасности

Док се светска јавност још увек бави ратовима, инфлацијом и климатским променама, у тишини се одвија један од највећих потреса у глобалној енергетици последњих деценија. Рафинерије које су деценијама снабдевале читаве државе горивом, запошљавале хиљаде радника и представљале стуб националне безбедности - једна по једна гасе се, прелазе у стечај или се у последњем тренутку спасавају политичким интервенцијама. Од Велике Британије и Шкотске, преко Калифорније, па све до источне Европе, мапа светске нафтне индустрије се убрзано мења.

Оно што додатно узнемирава тржишта јесте чињеница да се ова гашења не дешавају због једне кризе, већ као последица комбинације фактора: пада потражње за класичним горивима, агресивних еколошких регулатива, раста трошкова производње, али и стратешког премештања енергетске моћи ка Азији и Блиском истоку. У исто време, поједине владе улазе у отворену борбу са тржиштем, мењају законе и суспендују прописе како би спасиле последње велике рафинерије од потпуног гашења, свесне да би њихов нестанак могао да изазове скок цена горива и енергетску зависност.

Зато се све чешће поставља питање које забрињава и економисте и обичне грађане: да ли свет сведочи контролисаном прелазу у нову енергетску еру - или спором колапсу индустрије која је више од једног века покретала планету? Управо кроз примере великих рафинерија које су у протеклих годину дана угашене или спашене у последњем тренутку, постаје јасно да се нафтна индустрија налази на преломној тачки, чије ће последице тек бити видљиве.

Рафинерије широм света затварају се или се трансформишу

У 2025. и почетком 2026. године, нафтна индустрија суочила се са без преседана реалним померањима, са низом трајних и привремених гашења рафинерија у Европи и САД, док неке државе и даље покушавају да спасу кључне објекте од потпуног колапса. Све ово не указује само на пад традиционалног сектора прераде нафте, већ и на дубље промене у глобалној енергетској економији - прелаз ка чистијим изворима, нове технологије, као и промене потражње и регулативе.

Шта се све затворило? У питању су велика имена.

Grangemouth (Шкотска, УК)

Једна од најстаријих и најиконичнијих рафинерија у Великој Британији – Grangemouth – завршила је прераду сирове нафте у априлу 2025., а комплетна прерада је угашена до јуна исте године. Некада један од стубова британске прераде горива, објекат је прешао у улогу терминала за увоз и дистрибуцију горива, јер је домаћа тражња пали испод нивоа исплативости. То је директно резултат опадања потражње за конвенционалним горивима и конкуренције модернијих погона у Азији и на Блиском истоку.

Хоустон Refinery (САД)

Америчка компанија LyondellBasell трајно је затворила своју рафинерију у Хјустону почетком 2025. године, завршивши производњу у једном од највећих рафинеријских центара у Тексасу. Одлука је део дугорочног плана изласка из прераде нафте, подстакнутог падом профита и очекиваним смањењем потражње за мотореним горивима услед прелаза на електрична возила и обновљиве изворе.

Валеро Бенициа (Калифорнија, САД)

Валеро је јавно објавио да ће угасити прераду нафте у својој рафинерији у Беницији до априла 2026., прелазећи на увоз горива за снабдевање локалног тржишта. Регулативни изазови и велике казне за прекорачења стандарда квалитета ваздуха додатно су отежали пословање, наводећи компанију да прекине прераду упркос снажној улози у локалној економији.

Prax Lindsey (УК)

Рафинерија Lindsey у источној Енглеској колабирала је у јуну 2025. након што је остала са само 203 фунте у банци и била суочена са огромним дуговима и неодрживим трошковима. Овај пад финансија довео је до блокаде кредита и обуставе продаје производа, што је практично зауставило њен рад.

Зашто се рафинерије затварају? Три главна тренда

Иако се свако гашење рафинерије формално објашњава финансијским проблемима, стечајем или "стратешким реструктурирањем", узрок је готово увек дубљи и системски. У позадини ових одлука налазе се глобални процеси који се годинама акумулирају, али тек сада постају видљиви кроз затварање конкретних постројења. Анализа доступних података показује да се разлози могу свести на три кључна тренда која истовремено делују на индустрију - мењају потражњу, руше профитабилност и подижу трошкове пословања до нивоа који многе рафинерије више не могу да издрже.

Енергетска транзиција и смањена потражња за традиционалним горивима

Глобално смањење потражње за бензинским и дизел горивима - делом због пораста електричних возила, ефикаснијих мотора и промена транспортних навика - значи да многе старе рафинерије више нису економски одрживе. Аналитичари истичу да потрошња моторних горива може досегнути свој врхунац ове деценије, а затим стагнирати или падати.

Економија и конкуренција нових погона

Старији објекти у развијеним економијама не могу да конкуришу јефтинијим и технолошки напреднијим рафинеријама у Азији и на Блиском истоку, које имају ниже трошкове рада и енергију. Високи оперативни трошкови и строжије регулативе додатно притисну профитне маргине.

Регулације и трошкови по питању заштите околине

У регионима попут Калифорније и Еуропе, строги стандарди квалитета ваздуха и климатске регулативе чине рад традиционалних рафинерија знатно скупљим. Неке компаније једноставно не могу да оправдају огромна улагања потребна за прилагођавање.

Да ли су нека постројења спашена? Државне интервенције и криза у Бугарској

У исто време када се рафинерије затварају, неке земље активно покушавају да спрече колапс кључних енергетских објеката.

Бугарска влада је променила законе како би спасла једину рафинерију у земљи, Лукоил-Нефтохим у Бургасу, пред могућим америчким санкцијама и повлачењем инвеститора. Корак који су предузели усмерен је ка одржању снабдевања горивом и економској стабилности.

Такве мере указују на то да владе још увек виде рафинерије као стратешке ресурсе, посебно у државама са мањком домаће прераде.

Шта то значи за будућност глобалног енергетског сектора?

Индустријски трендови јасно показују да нафтне рафинерије нису на крају, већ се трансформишу:

• Прелазак ка терминалима и логистици уместо прераде: објекти као Grangemouth прелазе у улогу дистрибутивних центара.

• Диверсификација у биогорива и чисту енергију: многе компаније разматрају прераду сировина за био-горива, е-горива и хибридне технологије како би остале релевантне у деценији која долази.

• Ребаланс глобалних капацитета: док се капацитети у развијеним државама смањују, нове рафинерије настају у земљама у развоју с растућом потражњом - што реструктуира енергетску географију.

Тако долазимо до закључка да глобална рафинеријска мрежа улази у фазу дубоке реорганизације. Нема сумње да технолошки, регулаторни и тржишни фактори гурну традиционалну прераду нафте у ретроспективу, али потреба за горивима, хемикалијама и сировинама остаје реална. Док се неки објекти гасе, други се адаптирају или добијају време кроз државне интервенције.

Ова трансформација представља највећи енергетски преокрет од индустријске револуције - са значајним импликацијама по тржишта, радна места и енергетске билансе нација широм света.

Гашења рафинерија која су се у протеклих годину дана догодила широм Европе и Сједињених Америчких Држава нису изоловани инциденти нити краткотрајни поремећаји, већ сигнал дубоке и неповратне промене у глобалној енергетској архитектури. Нафтна индустрија, какву је свет познавао деценијама, улази у фазу у којој опстају само најефикаснији, најмодернији и политички најзаштићенији системи, док се старији погони гасе или се претварају у логистичке центре без реалне производње.

Истовремено, покушаји појединих влада да у последњем тренутку спасу кључна постројења јасно показују да нафта и даље остаје стратешко питање, без обзира на амбициозне планове енергетске транзиције. Док се говори о зеленој будућности, државе све чешће бирају прагматичан пут - одлагање гашења, правне маневре и директне интервенције, свесне да би нагли нестанак домаће прераде могао да значи скупље гориво, зависност од увоза и политичку нестабилност.

Оно што следи неће бити нагли крај нафте, али ни повратак старог поретка. Пред светом је период енергетске несигурности, у којем ће се паралелно гасити и рађати нови капацитети, мењати власници, а тржишта реаговати нервозно на сваку вест о затварању или спасавању још једне рафинерије. За потрошаче, то значи да су цене горива, снабдевање и енергетска безбедност и даље далеко од стабилних.

У том контексту, судбина угашених и једва спашених рафинерија представља упозорење, али и мапу пута: свет улази у нову енергетску реалност спорије и хаотичније него што се очекивало - и управо зато ће свака следећа одлука о нафти имати последице далеко веће од једног индустријског постројења.