БИЗАРАН РАЈ: На овом прелепом острву, мушкарци мистериозно нестају, један по један!
Палме, које се љуљушкају на поветарцу, беле пешчане плаже и вода боје смарагда. Све то заједно звучи као прави рај. Међутим, мало карипско острво Олд Провиденс крије једну мрачну тајну - велики број становника окренуо се трговини дроге, а затим нестао.
“Остајемо без мушкараца”, каже једна становница острва. “Моја истраживања показују да је најмање 800 мушкараца у затворима у иностранству, а неки су једноставно нестали.”
Матерњи језик је "лош енглески"
Острвце Олд Провиденс су 1629. колонизовали британски пуританци и служило је као база британским корсарима (пљачкаши на мору у служби државе) док су нападали шпанске трговинске центре у Новом свету. Иако је Олд Провиденс дуго био у саставу Колумбије и налази се близу обале Никарагве, матерњи језик становника је нека врста лошег енглеског. Острвљани, којих има између пет и шест хиљада, не осећају се као Колумбијци. Многи су растафаријанци и острво је дуго било поштеђено насилних колумбијских нарко-мафијаша. Нема оружја, убица, нити телохранитеља. Проблем је сакривен испод површине, али то не значи да је мање озбиљан.
Чињеница је да Олд Провиденс, који је дуго био у саставу Колумбије, није могао да остане имун на тешкоће са којима се суочава та земља. Пре неколико година, кријумчари дроге открили су да острвљани одлично познају околне воде.
“Острвљани познају океан боље него било ко други, па их ангажују да управљају глисерима којима превозе дрогу”, објашњава новинар Ампаро Понтон, који на острву живи већ 25 година.
Ако успешно испоруче дрогу на одредиште - које може бити било где, од Хонудраса до Флориде - следују им хиљаде долара. Ако их ухвате, завршавају из решетака.
Када обалска стража крене у потеру за чамцем, посада баца дрогу у море, а онда морају да се правдају нарко-газдама. Следећи посао неће моћи да одбију.
“Мој син је завршио у затвору у Мисисипију”, каже једна становница острва. “Већ је одслужио шест година у САД, али је покушао поново и поново није успео. Мислим да се у то упустио зато што није могао да нађе посао”, каже она.
Према њеним речима, већина породица на острву је на неки умешана у трговину дрогом. “Остајемо без наших момака”, каже она.
Један од начина да дођу до посла био би развој туризма, али острво је намерно избегавало тај пут, за разлику од суседног Сан Андреса, који је начичкан хотелима.
Лорено Бент, риболовац који има 26 година, каже да “смо изгубили већ десет одсто генерације испред моје”.
“Деца се свакодневно буде не знајући ко им је отац зато што је нестао на морској пучини када су имала само четири месеца. Мајке плачу јер су им синови отишли и више се никада нису вратили. Нико не зна где су. Могли би да буду у било ком затвору на свету”, каже Лорено.
Он, међутим, не криви оне који су се упустили у трговину дрогом.
“Море је наша економија, није важно да ли је легална или илегална”, каже он. “Важно је да стицање новца не подразумева злочин против другог човека. У Колумбији се трговина дрогом сматра илегалном, али за многе од нас то је пуко преживљавање. Ми у томе не видимо ништа илегално. Људи кажу да је то лако зарађен новац, али то није тачно. Када се ујутро пробудите и знате да стављате главу у тробу, онда то не може бити лако зарађен новац.”
Када родитељима нестане син, они не знају где је, нити да ли ће се икада вратити. Многи се стиде због незаконитог посла у који су им се деца упустила, па због тога и не крећу у организовану потрагу. То, међутим, не значи да не осећају њихов нестанак.
“У неким породицама су у затвору прадеда, деда, отац и син”, каже новинар Ампаро Понтон.