ОБАМИН ДЕБАКЛ: Данас је свима јасно кога су САД подржавале у Сирији

Многи аналитичари, укључујући и бројне у САД-у, слажу се да САД изгледа поприлично немоћно у овом тренутку, па чак и понижено.

Амерички колумниста Чарлес Krauthamer објавио је јуче чланак у листу The Washington Пост под насловом "Обамин дебакл", а уз то, појавила се и читава књига текстова са сличним насловом у последња 24 сата.

Зашто ова ситуација изгледа лоше по Обаму?

Зато се Русија, барем тако изгледа, својски потрудила да тако и изгледа.

Наиме, ако претпоставимо да су информације тачне, Русија је своју војну интервенцију у Сирији започела ваздушним ударима на положаје милитаната које се често називају "прозападним", због чињенице да су добили обуку, новац и политичку подршку од Запада, примарно од САД-а.

Дискутабилно је рећи да САД подупире опозицију јер се та тзв. опозиција увелико састоји од поприлично радикалних исламистичких милитаната. Наравно, ако се пита САД, све су то узорни, секуларни, продемократски борци који изразито поштују људска права, истиче Адванце.

Требало је да прође готово 5 година да се реторика и пропаганда истопе. Наиме, колико год се Американци трудили да ове милитанте прикажу као легитимну опозицију иза које би требао стати сав прогресивни свет, ови су се на терену сами демантовали бројним ратним злочинима, убиствима цивила, прогонима мањина и сарадњом с терористичким организацијама.

Полако су те информације "цуриле" и до остатка света, да би на крају многима постало јасно (не свима, неки и даље слепо верују у пропаганду јер им је тако једноставније) кога Сједињене Државе заправо подржавају.

Признање пораза није у америчком вокабулару

Већ у овој ситуацији Америка је требала признати потпуни пораз своје политике у Сирији и повући се што брже. Нажалост, признавање пораза је нешто што Сједињене Државе немају у свом вокабулару. Наставили су даље, очекивано, и дошли у ситуацију да су почели подржавају све што се експлицитно не зове Исламска држава (ИС).

Тај сулуди план био је на снази месецима, све до пре два дана када су се у сукоб у Сирији укључили и Руси. А прво што су учинили је да су ударили по америчкој "војној имовини", односно по милитантима који се од ИС-а идеолошки јако мало разликују. Но, то су милитанти које је САД ставио "под своје", они су им наденули ласкаву титулу "антивладине опозиције".

Русија то зна, али очито не мари. Америка сада може само да посматра овај развој ситуације. Њено спречавање би значило улажење у директан сукоб с руском војском. Толико радикални, надајмо се, ипак нису.

Сада Обаму домаћи медији називају губитником, а Путина непријатељем који га је надмудрио. Тако отприлике и испада, но мора се рећи да то тако уопште није требало бити.

Зашто се САД боје Путина?

Наиме, управо је Владимир Путин америчком председнику Бараку Обами овог понедељка недвосмислено понудио сарадњу у Сирији, сарадњу по узору на велико савезништво из Другог светског рата. Баш као што су се тада идеолошки још знатно различитији СССР и САД заједно борили против нацизма, Путин је сада заједничку борбу понудио против ИС-овог исламофашизма, али Обама је одбио. А зашто?

Зато што се САД боје Русије, конкретније Путина, јер у његовој власти виде крај своје глобалне доминације. Стратешки је то по САД врло лоше јер боје се нечег чега се не требају бојати - није Русија постреволуционарни Иран који ће их називати "великом сотоном". Путин и данас САД ословљава са "наши амерички партнери", али САД то једноставно не може прихватити.

Русија, са друге стране, само жели да САД сиђе за једну степеницу са свог "једина суперсила" пиједестала и притом аргументује да ће то бити добро и за САД и за Русију и за цели свет.

Да ли би то заиста било добро?

Свакако да би. Број ратова у свету би се неминовно смањио, јер би велике силе морале деловати на истом нивоу, а овако имамо униполарни свет у којем готово све веће ратове покреће САД.

Дакле, Обама је свој дебакл већ доживео и сада тражи нешто што ће омогућити једноставан излаз из ове ситуације. Што се тиче Руса, они су показали да се не шале!