ЈЕДНОГ ДАНА ЈЕ ДОШАО И ТЕШКО ДИСАО: Кад је сазнала да јој туку дете у школи, свет јој се срушио

вршњачко насиље / Извор: Профимедиа

Лампица у мојој глави упалила се када је Павле одбио да иде на дводневну екскурзију на Златибор.

"Супруг и ја дајемо све од себе да има све, па нам је било чудно што одбија оно што је радост сваког детета у том узрасту", испричала нам је Лидија, мајка 14-годишњег дечака, која је тада само наслутила да се нешто дешава, а оно што је потом откривала згрануло је као родитеља.

ЗАШТО АКЦИЈА ПРОТИВ ВРШЊАЦКОГ НАСИЉА?

Вршњачко насиље / Извор: .

СВАКИ РОДИТЕЉ ЦЕ ВАМ РЕЋИ да не постоји ништа вредније од сопственог детета. Чувамо га као очи у глави, одвајамо од уста због њега, одгајамо га да постане човек. А онда га пошаљемо у школу и тамо га нечије туђе дете злоставља. Најгоре од свега је што најчешце ми то последњи сазнамо. Наш дечак или девојчица долазе из школе уплашени и безвољни, без џепарца и са масницама.

ХАЈДЕ ДА СПРЕЧИМО да се деца међусобно малтретирају, да схвате да насиље никад није решење и да се не деле на жртве и насилнике. Портал SrbijaDanas.com је покренуо акцију за превенцију вршњацког насиља, јер оно итекако постоји и треба причати о њему, пре него што трагични случајеви почну да испуњавају новинске ступце. Научимо децу да поштују друге, јер сва та деца це сутра бити људи. Какви – то зависи од нас.

Редакција SrbijaDanas.com

МАЛТРЕТИРАЛИ ГА МЕСЕЦИМА

Павле је трпео физичко насиље групе вршњака.

"Највећи страх једног родитеља, када добије своје дете, је да му се нешто не деси. Цео живот се трудиш да му пружиш сву пажњу овог света и заштитиш од свега, а највећи пораз је када сазнаш да ниси у томе успео. Када смо сазнали да су Павла тукли у школи, цео свет нам се срушио", објашњава његова мајка.

Од комшијске деце је сазнала да је увртање руке, ударање чврге, отимање џепарца било свакодневна појава. А да је два пута дошло и до јачег напада на њеног сина.

ЗАВРШИО У БОЛНИЦИ

"Данима ми није признавао ништа, иако сам изокола покушавала да сазнам има ли проблема у школи. Онда је једног дана дошао и тешко дисао. Рекао ми је да је играо фудбал и да се повредио. Заврнула сам му мајицу и видела модрице по телу. Одмах сам села у ауто и одвезла га у болницу", рекла нам је Лидија у једном даху и наставила:

"Доктор нам је рекао да је дете трпело ударце. Да су неке од повреда свеже, а неке одавно. Нисам могла да устанем са столице. Посумњавши на вршњачко насиље, доктор нам је предложио психолога."

Лидија признаје да је љута и на разредног и школу, јер не може да схвати је могуће да то нико није приметио, а највише је била љута на себе, јер није на време приметила да се са њеним дететом нешто дешава.

"Сви рачунамо да у том периоду пубертета деца сама по себи постају чуднија, ћутљивија, одсутна, незаинтересована, али ипак траба пратити дете на сваком кораку и не приписивати сваку чудну појаву пубертету", закључује она.

Павле је након тога кренуо у средњу школу где нема сличних проблема, али Лидија се све време пита хоће ли насиље које је трпео оставити последице и да ли је могла да зна и раније шта се дешава са њеним дететом.

РЕЧ СТРУЧЊАКА:

Александра Јанковић / Извор: Србија Данас

Како родитељ да реагује када примети насиље над дететом?

Што брже мора да се реагује, међутим, уколико из било ког разлога то остане непримећено, никад није касно, јер ће дете имати потребу да ту ситуацију исприча, покуша да разреши, тако даље. Некада можда није лоше питати вршњаке, децу са којом се друже, питати их шта се догађа. Извршити мало испитивање.

Важно је само да се у једном тренутку започне разговор на ту тему и решење проблема. Оног тренутка када се испостави да је било речи о вршњачком насиљу прво детету треба рећи, њега негде осигурати, дати му информацију да није кукавица нити издајник него да такве ствари морају да буду пријављене и аутоматски реаговати у школи, код психолога, ако треба и код социјалног радника, ту једноставно оклевања нема, нема калкулације, да ли ће се то понављати и слично.

Често људи да би заштитили своје дете, јер кажу: 'Пусти, ма то су дечија посла, то ће само од себе да се разреши'. Ништа само од себе се не разрешава, поготово уколико је то било сасвим очигледно насиље, не конфликт, већ када је дете преживело трауму. Тада мора да се реагује, не сме се чекати понављање, јер сваки следећи пут може да буде само горе.

Александра Јанковић, психолог