Зашто домаћице немају плату и пензију?
Најновије истраживање показује да је посао домаћице најстреснији на свету, а да је плаћен домаћице би зарађивале више од шефова водећих фирми. Амерички научиници кажу да када би се домаћицама плаћало све што раде по кући, годишње би зарадиле 140.000 долара.
У ту суму ушли би сви сати које домаћице проведу обављајући кућне послове, као и време које проводе са децом. Домаћице просечно проведу 92 сата недељно обављајући кућне послове од чега је 52 сата прековремени рад.
У Министарству рада, запошљавања и социјалне политике кажу да по нашем закону пензију може да прима само онај ко је радио, па му је послодавац уплаћивао радни стаж, или је га је он сам себи уплаћивао. Они додају да никаве надокнаде нису предвиђене за домаћице, а уколико би имале надокнаде, поставља се питање шта је са мушкарцима и женама који су запослени, а после посла се баве кућним пословима.
Међународна организација рада је пре две године усвојила Конвенцију о раду у којој је дефинисала како да домаћице имају минималне стандарде заштите. Ову Конвенцију су прихватиле многе земље, али у Србији нема изгледа да ће се статус домаћица мењати. Неке европске земље су решиле овај проблем тако што су обезбедиле пензије за незапослене и домаћице. Та пензија је нешто нижа од оне коју примају људи који су радили. У Аргентини домаћице имају право на плату, боловање, породиљско. У Венецуели и Бразилу домаћице и запослени су једнаки пред законом, док у Шпанији и Намибији примају минималац. У Уругвају, Италији и на Маурицијусу је у току ускалђивање закона са Конвенцијом.
Домаћице као и друге незапослене особе, студенти и ђаци који су старији од 15 година имају могућност да сами себи уплаћују пензијско и инвалидско осигурање и на тај начин обезбеде пензију. Могу да бирају једну од 13 основица осигурања, независно од школске спреме. Најнижа износи 35 одсто просечне плате у Србији за претходна три месеца, што је око 4.821 динар, а највиша пет таквих просека, односно око 62.000 динара. Ипак, често се дешава да домаћице, с обзиром на то да немају никаква примања, немају ни довољно новца који би могле да издвоје за овакве уплате.
Домаћице се залажу за примену ове Конвенције јер сматрају да су у тешкој ситуацији. Јована С. каже: “Тешко је питати мужа сваки дан за новац, и немати свој динар. Држава не препознаје наш рад, труд и залагање. И ми улажемо у друштво, што нико не гледа”. Ипак запослене жене се противе оваквом предлогу јер све те послове за које домаћице захтевају да буду плаћене, оне обављају када се врате кући после осам сати рада на послу.