BATTLE ROYALE: "Игре глади" за интелигентне гледаоце или како је Холивуд покрао још један култни класик

Описиван као контроверзна и насилна парабола адолесценције и појачана тинејџерска мелодрама са улозима на живот и смрт, "Battle Royale" (1999) режисера Кинђи Фукасаке је јапанска акциона црна комедија коју је 13 година након њеног настанка Холивуд покрао, препаковао, стилизовао и направио "Игре глади" у чак четири наставка.

Опростите глуматање већински младе поставе и упијте мрачну атмосферу достојну једног Верховена - уколико имате живаца за читање титлова (а већина америчке публике их нема), дубља прича ће вас оборити с ногу. Ово култно остварење је аналогија сукоба генерација у својој суштини - сукоба традиционалног Јапана и новог, младог нараштаја који нема поштовања за уврежене вредности и бива кажњен због тога. Гадно, брутално и урнебесно кажњен. Постоји ли било каква шанса за искупљење? Фукасака каже: како за кога.

Бриљантна динамика радње прави места за широк спектар емоција - ту је носталгија за изгубљеном младошћу, саосећање са неспособнима, симпатија ка наивној љубави, дивљење храбрости и сналажљивости, као и елемент мрачног хумора који свако мало провејава кроз неумољиво насиље, подсећајући нас да је ипак све ово само филм. Баланс наведених емоција је оно што издваја "Борбу до последњег", како је филм преведен у Србаља, од жанровског покушаја који су "Игре глади".

У "Играма", сукоб генерација претворен је у класну борбу. Недостатак аутентичног шмека (лоше) надомешћују звучна имена. Атмосфера одише претераном продукцијом и на силу измамљеним емоцијама. Остатак? Потпуно исти. Љубавна прича између двоје младих протагониста, правила борбе до последњег, утицајност преживелих ментора из бивших сукоба, такорећи сезона (јер ово је ријалити пре ријалитија) - преписано је без трунке срама. Ипак, "Игре глади" су биле у проблему када су покушале да препишу и легендарног Такешија Китана (Затоичи, Насилан полицајац, Тачка кључања) - јер Доналд Сатерленд је своју улогу одиграо, што се каже, телефонски.

Такеши (69) је, наравно, икона јапанске кинематографије. Овде ужива у свакој нијанси свог лика - бес, саосећање, манипулативност, разочарење у себе и безнадежни нихилизам - све је погођено до перфекције и то је, заиста, могао само он. Такеши је професор коме су ђаци побегли са часа и његова освета је трагична, како за ђаке, тако и за њега самог. Он зна да док уништава њих, једнако уништава и себе. Такеши воли децу коју убија.

Интересантан је куриозитет да се те 1999. године појавио и "Едтв", док је "Труманов шоу" заблистао великим екранима годину дана раније - сваки на свој начин, филмови предвиђају немилосрдну експанзију ријалити телевизије коју презиремо ових дана. Јер "Battle Royale" је годишњи догађај који се снима и приказује на телевизији, као нека врста упозорења млађим нараштајима на то шта их чека ако буду били неваљали.

На другом нивоу, остварење говори о одрастању и прилагођавању систему, или отпору ка истом. Као што "свако носи свој крст", тако и јунаци падају под утицај својих слабости и нижих побуда, за шта им следи најстрашнија казна. Лако је поистоветити се са њима.

Ипак, није све тако црно и бесмислено. Злогласни Квентин Тарантино управо је у овом филму приметио младу Чиаки Куријаму, коју је четири године касније одабрао да глуми у диптиху "Kill Bill". Pored Такешија, она је једина која је стекла светску славу након "БР", и мада је за то више заслужна њена природно сексепилна/језива појава но глумачко умеће, не треба заборавити да је у време снимања имала тек слатких 16. Чиаки сада има 32 године. О овој улози не говори у интервјуима.

Онај ко је гледао "Battle Royale" са 16 година може се сматрати срећним. Ипак, онај који га гледа из перспективе одрасле особе моћи ће да формира комплетну слику. 

У сваком случају, препоручујемо.