После Лондона, Њујорка и великих холивудских филмова, Нана Наби је изабрала Србију

Од Лондона и Њујорка, преко Мексика и Монака, па све до Београда – животни пут директорке фотографије и продуценткиње Нане Наби могао би и сам да постане сценарио за филм. 

Иза ње су године рада на међународним филмским пројектима, документарцима и рекламним кампањама за светски познате брендове, али каже да је једна одлука променила све – када је уместо рада испред камере као модел одлучила да стане иза објектива. 

Каријеру је започела у маркетиншкој индустрији, радећи на кампањама за познате светске брендове. Желећи да се у потпуности посвети филмској фотографији, 2020. године одлази у Лондон, где започиње ново поглавље своје каријере.

До данас је снимила два дугометражна филма и четири документарца. Недавно је у Монаку представила свој најновији документарни филм посвећен легендарној групи Gypsy Кингс.

– Било је веома емотивно. Чланови Gypsy Кингса дошли су на пројекцију и извели своје највеће хитове. Одрасла сам уз њихову музику и тај тренутак никада нећу заборавити – каже Нана.

Једно од најзначајнијих искустава у каријери било јој је снимање високобуџетног филма „Vasily“ у Мексику. Реч је о акционој комедији чија радња прати браћу близанце раздвојене у детињству, док један од њих одлази у Мексико како би спасио брата.

На филму је радила са великом међународном екипом, користећи врхунску филмску опрему, кранове и сложене акционе сцене.

– То је био пројекат који ме је највише обликовао као директорку фотографије. Први пут сам радила на продукцији тог обима и схватила колико слобода иза камере може да промени начин на који се прича једна филмска прича – објашњава Нана. 

После рада у Лондону, Њујорку и Мексику, професионални пут довео ју је у Србију, где је најпре дошла због ангажмана на међународном пројекту. Оно што је требало да буде привремен посао врло брзо се претворило у нову животну адресу. 

– У Србију сам дошла без икаквих очекивања. У почетку нисам разумела ниједну једину реч српског језика, иако говорим руски, украјински и азербејџански. Данас разумем већину разговора и осећам се веома лепо овде.

Свој први утисак о српским мушкарцима стекла је кроз роман „Хазарски речник“ Милорада Павића, који је на њу оставио снажан утисак. – Срби су као Викинзи Балкана, каже уметница.

 – Имају посебну харизму и невероватну енергију. Веома су отворени, срдачни и гостољубиви. Брзо прихватају нове људе и због тога сам се овде осећала добродошло готово од првог дана. Чак сам чула и занимљив израз да су Српкиње „зимске Латиноамериканке“ и мислим да то на симпатичан начин описује њихов темперамент, топлину и енергију – каже кроз осмех.

Додаје да су управо људи један од главних разлога због којих је одлучила да остане у Србији и овде настави да гради и живот и каријеру. Иако иза себе већ има богато међународно искуство, Нана каже да верује да је тек на почетку своје највеће професионалне приче и да жели да ради на још већим филмским пројектима.