Певате је на прославама, а не знате шта се крије у стиховима - текст "Ђурђевдана" крије бол и патњу Срба из Јасеновца
Ово је песма без које не може да прође ниједан провод или прослава. Ово је песма коју певају људи сломљеног срца, а ретко ко зна да се иза Бреговићевог "Ђурђевдана" крије тешка људска прича.
Готово да не постоји славље без којег песма "Ђурђевдан" не може да прође, а многи не знају шта се иза ње крије.
Упркос смрти, страху и разарању, управо у овим најтежим тренуцима, настала је чувена српска песма "Ђурђевдан".
- 6. маја, на Ђурђевдан, отварају се врата ћелије у затвору Беледија и усташа још са врата каже: 'Ајте Срби, Ђурђевдански уранак - живо се сећао тога јутра професор доктор Жарко Видовић (1921 - 2016), преживели сведок који је са још 3.000 Срба и муслимана који су подржавали Србе био заточен у сарајевским казаматима.
Срби су покупљени из затвора и доведени до Вијећнице, градске куће у Сарајеву где су их чекали возови смрти који ће их одвести у Јасеновац.
"На вагонима је писало: 7 коња или 40 војника, а нас су смештали по 200 људи у један вагон, тако да у њима није било места ни за стајање, а камоли за седење. Није било ни довољно ваздуха, а о води и храни и да не говоримо", сведочи Жарко Видовић, а пренео је Мондо.
На том путу Србе су осим страха и неизвесности пратила и питања: Куда нас воде и где ћемо завршити?
У тим возовима смрти који су ишли за Јасеновац, у једном тренутку родила се песма "Ђурђевдан" која се најпре заорила из грла једног младића, члана Културно-уметничког друштва "Слога" из Сарајева, а онда се та песма ланчано почела ширити од уста до уста, од вагона до вагона.
Усташки одговор на ту песму врло брзо је стигао. Сви прозори на вагонима су затворени, тако да у њима готово да није било више ваздуха, па су многи Срби угушени и пре него што су стигли до Славонског Брода, где су преседали у друге вагоне који су пут ка Јасеновцу наставили пругом широког колосека.
Песму "Ђурђевдан" пре готово три деценије обрадио је Горан Бреговић, а представља оличење туге и бола, настала у људској немоћи и очају, али и поносу и пркосу сарајевских Срба који су возовима смрти на Ђурђевдан 1942. године транспортовани за Јасеновац, одакле се вратио тек сваки десети Србин од њих 3.000 колико их је одведено тог 6. маја из Сарајева за Јасеновац.
