Зашто је женама до бившег супруга некад више стало него до младог и напаљеног љубавника који лежи наг поред ње?

Књига књижевнице Ведране Рудан "Мушкарац у грлу" изашла 2016. године, а у суседој Хрватској добила је своје реиздање и поновно је једнако актуална, пише Јутарњи.хр.

Ако сте се барем једном у животу сусрели с неком од 15 књига Ведране Рудан или пак неком њеном колумном, постом на блогу или сте гледали неки од њених јавних наступа, отприлике знате шта можете очекивати од ње. 

Ведрана је кроз године изградила свој добро препознатљив стил, који неки воле, а други мрзе, а он је запажен и у њеном роману "Мушкарац у грлу". 

Реч је о делу које је изашло 2016. године, а сада је добило своје реиздање и поновно је једнако актуално, ако не и примјереније свету у којем живимо данас у односу на онај из 2016. 

Највећи број бракова у последњих десет година забиљежен је управо те 2016. у Хрватској, када их је било 20.467, према подацима Државног завода за статистику. 

Ради поређења, прошле их је године склопљено 17.306, што представља пад од 4,2 посто у односу на 2022. годину. 

Традиционални бракови, чини се, више нам нису толико занимљиви, развод више није толики табу као некада давно, а свако мало читамо или сведочимо неким љубавним аферама. 

О чему све жене могу размишљати у току секса?

И Ведрани Рудан у овом је роману 'у грлу запео мушкарац'. Радња романа догађа се током новогодишње ноћи у којој приповједачица, 46-годишња Ксенија, покушава да буде интимна са својим младим љубавником. 

Он би водио љубав, али њој се заправо то и не ради, па на све могуће начине саботира његове покушаје те покушава пролонгирати или у потпуности избећи конкретни чин секса. 

- Са свим својим партнерима повремено бих имала исти проблем - прича Ксенија у књизи. 

- Они би мени поносно нудили свој к*рац и тражили од мене да будем почашћена што се њихов пуж претворио у опаког удава, а ја бих осјећала срам и нелагоду што се осјећам уцијењеном. Зашто моје 'не ј*бе ми се сада и овдје' увијек звучи као увреда, а његово 'дигао ми се' као вјешање златне олимпијске медаље око мога врата? - пита се поред осталог. 

Њен млади пастув неуморно покушава добити то што жели, стрпљив је и воли је, а она за то време мисли на свога бившег мужа, фазе њихове везе и с њим 'разговара' у мислима. Док разговара с љубавником реч је о кратким дијалозима, а онај прави Ведранин стил истиче се у дугим и опсежним монолозима које води са својим бившим 'драгим'. 

Занимљиво, овог пута се у њеном роману равноправно чује и 'његов глас', па читатељи могу видети како су неке исте брачне ситуације доживљене на два различита начина. 

Њени монолози на занимљив нам начин такође показују о чему све жене могу размишљати за време секса, али и откривају њен поглед на њихов љубавни однос, његову мајку, пријатеље, децу из претходних веза, адвокатски свет у којем бивши супруг ради и у којему је и упознао своју нову, млађу партнерку с којом је добио близанце, на политику и друге теме које су се провлачиле кроз њихов живот некад и сад. 

Јасно је да јој је до бившег супруга и даље на неки начин стало, чак и више него до младића који лежи поред ње - иако је овај млађи, напаљенији, заљубљенији, заинтересиранији за двосмерну комуникацију и дарежљивији кад су у питању комплименти и дивљење на њен рачун.

Све оно чему наводно жене теже, чему се надају и због чега прекидају. А опет, изгледа да у овом случају, као вероватно и у бројним другим случајевима, ни то није довољно. 

Жене у овој књизи нису жртве

У обе приче (болно) јасно можемо видети колико су односи жена и мушкараца премрежени неразумевањем, погрешним претпоставкама, колико су оптерећени различитим наслеђеним вредностима, животним ситуацијама у којима се свако од њих налази, али и колико је тешко одржати један однос чак и кад се двоје људи воле. 

Жене у овој књизи Руданове нису жртве, оне су заправо својеврсне манипулаторке - од бивше свекрве, преко Ксеније, па све до њених познаница које спомиње. 

У овој књизи нема оне класичне љубавне боли на коју смо навикли у таквим романима, фокус је више на физичким ужицима који су честа Ведранина тема. 

Нема ту више заслепљујуће страсти, нема љубави, ишчитава се само потреба да двоје старих пријатеља искрено попричају о свему - о својим грешкама, неким пропуштеним шансама и свему што се можда могло извести другачије... 

Њени бивши супружници у овоме роману су добили прилику за којом бројни бивши партнери чезну - да, кад све већ прође, мирно седну за сто као странци и поразговарају о томе какви су некад били и где су погријешили, без емоција. 

Да све кажу у миру и без пребацивања, можда нешто и науче за будућност. 

Но, оно што је још битније од тога - овај роман настоји подстакнути оне који се још увек воле да то морају једно другоме рећи и показати. Док не буде (пре)касно.