Чувени српски филм "Лептирица" осваја свет - приказан у Америци: "Његова једноставност чини га застрашујућим"

Југословенски и српски филм "Лептирица" (1973), у режији Ђорђа Кадијевића, један је од култних хорор филмова са ових простора. Филм је инспирисан причом Милована Глишића "После деведесет година" и један је од првих југословенских филмова који обрађује вампирску тематику.

Његов утицај се осећа и данас, а посебно је занимљиво да је препознат и у међународним филмским круговима. Најновији доказ долази од Роберта Егерса, једног од најцењенијих савремених хорор редитеља, који је снимио нову верзију "Носфератуа" а није крио да је велики обожавалац филма "Лептирица".

Нова верзија "Носфератуа" Роберта Егерса представља двоструки римејк – како оригиналног немачког експресионистичког филма "Носферату: Симфонија ужаса" из 1922. године у режији Ф. В. Мурнауа, тако и његовог каснијег римејка из 1979. године у режији Вернера Херцога. Филм је био један од најгледанијих у прошлој години и изазвао је велику пажњу код љубитеља седме уметности.

На недавном разговору у Линколн центру, Егерс је говорио о свом новом филму и темама које су га инспирисале. Током интервјуа са филмским програмером Даном Саливаном, најављен је и посебан филмски програм који се одржао у фебруару под називом "The Цоњуринг Носферату: Роберт Eggers Пресентс". Овај програм ће укључивати селекцију филмова који су утицали на Егерсову визију "Носфератуа".

Егерс је посебно истакао српски филм "Лептирица" као један од наслова који ће бити приказани, наговештавајући да ће публика имати прилику да види како се вампирски мит развијао у различитим културама.

Инспирација српским фолклором

Током разговора, Егерс је изјавио:

"Управо сам снимио интервју о овоме и вежбао како да изговорим име редитеља српско-југословенског филма из 1970-их под називом 'Лептирица' (1973). У српском фолклору, када вампиру забијете колац, користите глогов колац – дакле, дрвени колац – уместо метала или хладног гвожђа, као у трансилванијској традицији. Након што га прободете, морате обратити пажњу на мољце или лептире који излећу из ковчега, јер они представљају вампирову душу. Ако их не уништите, душа може опсести неког другог и претворити га у вампира.

Ово нисам укључио у свој филм, али мислим да је фасцинантан део фолклора. Филм истражује елементе који нису део уобичајених америчких вампирских тропа. Занимљиво је да вампир у филму 'Лептирица' више подсећа на вукодлака, што се поклапа са српским фолклором. Орлок, с друге стране, изгледа другачије од Беле Лугошија, Кристофера Лија или Френка Лангеље. Он не личи на вукодлака, али је такође другачији од ових претходних приказа вампира.

У српском фолклору, вампири пију крв из груди, што има своје корене у традицији, али нећу улазити дубље у то. Оно што је јединствено код 'Лептирице' јесте да нико није забринут због тога што се вампир претвара у лептира – то је специфично за овај фолклор. Иако је филм наиван, његова једноставност често га чини веома застрашујућим. Име редитеља је Ђорђе Кадијевић. Дакле, забележите у календарима – фебруар!"

Поред Лептирице приказани су и ови филмови

Поред српске "Лептирице" Ђорђа Кадијевића, Егерс је одлучио да се у овој селекцији филмова који су га инспирисали прикажу и следећа филмска остварења: "Носферату" (1922), "Свенгали" (1931), "Лепотица и звер" (1946), "Велика очекивања" (1946), "Пикова дама" (1949), Анриеш (1954) "Невини" (1961) и "Вече уочи Ивана Купале" (1968). Ови филмови, сваки на свој начин, обликовали су његову визију и приступ стварању нове верзије "Носфератуа".

Егерс је посебно истакао важност атмосфере и визуелне естетике у овим класицима, која се огледа у њиховим сеновитим кадровима, мистичним причама и јединственом приказу надприродног. Инспирисан овим остварењима, он је желео да модерном гледаоцу представи хорор филм који не зависи само од ефеката, већ и од психолошке дубине и аутентичне језиве атмосфере. У његовој интерпретацији "Носфератуа" може се препознати дух ових култних остварења, чиме се ствара мост између класичног и савременог филмског израза.