Гледао је у цркву и замолио за опроштај - Војин Ћетковић о пророчком сну и "малом чуду" које је променило његов живот

У свету глуме, судбина понекад уме да одигра значајну улогу у избору правог глумца за одређени лик. Неке улоге су освајане упорношћу и трудом, док су друге дошле случајно, као да су биле унапред предодређене за одређеног уметника. Такви тренуци, када се чинило да је глумац рођен за одређени лик, често остављају неизбрисив траг у његовој каријери и филмској историји.

Један од таквих примера у домаћој кинематографији догодио се Војину Ћетковићу, коме је улога славног српског песника Лазе Костића у филму Санта Мариа Della Салуте дошла као да ју је судбина сама наменила њему.

Војин Ћетковић, попут већине људи, одавно је био упознат са чувеном песмом Санта Мариа Della Салуте, коју је Лаза Костић написао у част своје највеће, али несуђене љубави, Ленке Дунђерски. Ова поема, коју многи сматрају најлепшом љубавном песмом на српском језику, оставила је снажан утисак на глумца – толико да ју је знао напамет. Ипак, ни у најлуђим сновима није могао да претпостави да ће управо та песма одиграти кључну улогу у његовом животу.

Наизглед случајно, али готово судбинском игром, Ћетковић је у исто време, из различитих извора, добио понуду да рецитује ову песму. Као да је нека невидљива рука усмеравала његов пут ка Лази Костићу, припремајући га за улогу која ће га обележити. О овом необичном сплету околности говорио је у емисији Агапе, аутора Александра Гајшека, који је тај низ догађаја описао као "мало чудо".

Иако је никад раније није изводио, Ћетковић је и року од 15 дана добио позиве од Радомира Путника да је говори на додели награде "Доситеј Обрадовић" Владети Јеротићу, потом му је колега Небојша Кундачина на сцени шапнуо: Ово је твоја песма, ову песму мору да знаш, потом су му се дешавали снови везани за ову песму, а потом га је звао Здравка Шотра да причају о улози Лазе Костића.

Сањао је сан који се обистинио

- Сањао сам интензивне снове о песми у том периоду. То сам испричао Шотри. Он ми је открио: видећеш постоји у сценарију, написао сам сцену, где се Костић буди у Венецији поред своје жене Јулије Паланачки, иде до прозора, и шапуће: опрости, опрости, опрости. Жена га пита шта се дешава, а Лаза гледа у цркву и тако настаје песма - испричао је Ћетковић Гајшеку.

- Три године смо радили на том сценарију. Није било расположеног продуцента да нам ускочи у помоћ. Шотра и ја смо имали много разговора што телефонских, што уживо. Снимао сам 72 дана без паузе. Не знам колико сам стихова изговорио. Ушао сам у то. Знам да ми је Берчек рекао унутра си. Постоје улоге када човек уђе у лик изнутра - испричао је Војин.

Био је несигуран

Ћетковић је у истом интервју открио да је често био несигуран јер је самокритичан, али да то не мора бити мана већ и предност.

- Наравно, да је пут признање да нешто не знаш. Сећам се реченица које су ми изговорили и Глоговац и Сергеј Трифуновић, Наташа Нинковић. Они су први почели да снимају, а мени још увек није било баш јасно шта са камером, светлом, тоном, кадром. Морали смо много да причамо. А та несигурност коју сам имао... Гледам то кроз моје ћерке. Једна је самокритична, баш као што сам ја. Њој сам рекао да је то добро и да се тога не плаши, она никад није задовољна, иако је преталентована и тренира, али је самокритична, те је понекад то спута. Ипак, мислим да је добро бити самокртичан. Причам из личног искуства и може да те доведе до нечега да будеш бољи - испричао је Војин