Дете јој умрло од глади, мужа јој убили, а кћерку ухапсили: Марина написала 3 опроштајна писма, па се обесила - Више нисам могла

Песникиња је заједно са сином и другим писцима из Москве евакуисана у Јелабугу, пошто су се Немци већ приближавали престоници. 

Постоји више верзија зашто је дигла руку на себе, мада је и сама дала одговор у поруци који је оставила сину: 

Мурљига! Опрости ми, али више нисам могла. Озбиљно сам болестна, то више нисам ја. Волим те лудо. Схвати да више не могу да живим. Реци тати и Аријадни— ако их видиш — да сам их волела до последњег тренутка.

Било је то 1941, две године након што се из емиграције вратила у Стаљинову Русију. 

Борила се са депресијом и бригама које су је са свих страна притискале. Муж и старија ћерка били су у Стаљиновом логору, а млађа Ирина је умрла са само три године од глади у сиротишту. 

Ту смрт славна песникиња себи никад није опростила. 

Успеси и усуди Марине Цветајеве

Животни пут Марине Цветајеве није био нимало лак. Рођена је 26. септембра 1892. године у Москви, у угледној породици. 

Од оца Ивана, који је био филолог, професор Московског универзитета и оснивач Музеја лепих уметности наследила је уметнички дар, а од мајке Марије - пијанисткиње немачко-пољског порекла - слух. 

Након што јој је мајка оболела од туберкулозе, део живота провела је са породицом у Европи. 

Школовала се једно време у Италији, Швајцарској и Немачкој, а потом се поново вратила у Москву. 

Почела је да пише стихове још у детињству, а чак и њене прве збирке "Вечерњи албум" (1910) и "Чаробни фењер" (1912) биле су добро прихваћене у песничким круговима. 

У то време упознала је свог будућег супруга Сергеја Ефрона, коме ће касније родити троје деце - две ћерке и сина. 

Период успона младе песникиње биле су године Првог светског рата, револуције и грађанског рата и у том периоду написала је и "Лабудов логор" и "Цар-девојку", али јој је то доба донело и много искушења, туге и губитака. 

Њен супруг је прво мобилисан, а потом се придружио Белој армији на југу Русије, док је Марина остала потпуно сама у Москви са две ћерке, без икаквих вести о супругу. 

Биле су више гладне него сите, па је била приморана да млађу ћерку Ирину да у сиротиште јер није имала чиме да је храни. Она је тамо и умрла 1920. 

Две године после тог трагичног догађаја, Марина са старијом Аријадном напушта Русију и одлази у иностранство код свог мужа, бившег официра Беле армије, који је тада студирао у Прагу, да би се потом преселили у Берлин и Париз. 

Полако умиремо од глади

Док је била у емиграцији њена преписка са Борисом Пастернаком није престајала, а како се веровало, она је целог живота била заљубљена у њега. 

- Нико не може замислити сиромаштво у којем живимо. Мој једини приход је од онога што пишем. Мој муж је болестан и не може да ради. Моја ћерка грош зарађује везењем. Имам сина, он има осам година. Нас четворо живимо од овог новца. Другим речима, полако умиремо од глади - изјављивала је Цветајева тридесетих година прошлог века. 

Живећи у Паризу, песникиња је јако патила за Русијом, што се одразило и на њено стваралаштво, али упркос носталгији, веровала је да бивша Русија више не постоји и да нема где да се врати. 

То је изазвало несугласице у породици, пошто је њен супруг већ донео чврсту одлуку да се врати у Совјетски Савез, у чему га је подржала и њихова ћерка. 

Њих двоје су се у домовину вратили 1937, а Марина им се са сином придружила тек две године касније. 

Супруг и ћерка су ухапшени због оптужбе о шпијунирању. Он је стрељан 1941, а Аријадна је, након 15 година затвора и прогонства, рехабилитована. 

У том периоду, Цветајева практично није писала стихове, зарађивала је превођењем. 

Три белешке пред самоубиство

Уследили су рат и евакуација у Јелабугу... Цветајева је 31. августа 1941. године извршила самоубиство у кући Бродељшчикових, где је заједно са сином живела под киријом. 

Оставила је три белешке: онима који ће је сахранити (та белешка је касније постала позната под кодним именом "евакуисана"), Асејеву и сину. Оригинална белешка "евакуисана" није сачувана (полиција је запленила као доказ, а потом је изгубљена), њен текст је познат из сећања Георгија Ефрона.

Марина Цветајева је сахрањена 2. септембра 1941. године на Петропавловском гробљу у Јелабуги. Тачна локација њеног гроба није позната.