ВОЈА БРАЈОВИЋ: Народ који не помаже позориште или је мртав или на умору

"С друге стране, шта значи и чему води ако их ћутећи гутамо?", пита се он.

"Док се та дилема простирала кроз моје дане и мисли, до руку ми је дошао текст великог Федерика Гарсија Лорке “Реч-две о позоришту”, написан 1935. у којем је тако сјајно и тако снажно исказао заправо суштину, есенцију бројних и тешких проблема које поменух", наводи Брајовић у тексту за Блиц.

“Позориште је један од најизражајнијих и најкориснијих инструмената за духовно уздизање једне земље и барометар који одређује њену величину или њену клонулост”, каже Лорка и додаје да позориште добро утемељено у свим својим жанровима, од трагедије до водвиља, може у року од неколико година да промени сензибилитет народа.

С друге стране, разорено позориште у коме копита замењују крила може да обезвреди и успава читаву нацију.

“Народ који не потпомаже и не негује своје позориште или је мртав или је на умору; исто као што позориште које не подржава пулсирање друштва, историјско пулсирање, драму свог народа и непатворену боју свог крајолика, са смехом или сузама, нема право да се зове позориште, већ сала за игру или место за ону ужасну работу која се зове убијање времена.“

Погледајте који глумачки дуо се појављује у представи "Воз" Воје Брајовића на ОВОМ линку.

Пишући о кризи позоришта, велики књижевник напомиње да то зло лежи у лошој организацији.

" Докле год глумци и писци буду принуђени да стварају профитабилне, нечасне представе, представе лишене сваког критеријума и било какве одговорности, глумци, писци и читаво позориште сваког дана ће све више тонути, без могућности спасења.”, пише он.

Истиче затим:

Лорка посебно наглашава да “треба задржати достојанствено понашање јер ће оно засигурно бити обилато награђено. За разлику од дрхтања од страха иза паравана и убијања фантазије, маште и дражи позоришта, која је увек, увек уметност и увек ће бити узвишена уметност, премда је постојало доба када се уметношћу називало све што се људима допадало да би се нарушила атмосфера, да би се уништила поезија и да би позорница била изложена ветрометини”.

И готово да се у његовим исписаним реченицама, и између њих, може чути топао, а повишени тон када каже:

”Уметност изнад свега. Најплеменитија је уметност; а ви сте, драги глумци, највећи уметници. Уметници од главе до пете, будући да сте се због љубави и позива попели у тај болни свет позоришних дасака". 

Коме и ове речи не би за срце прирасле, када су овако тачне?

”Не желим да држим лекције јер сам у позицији да их примам. Моје речи проистичу из усхићења и уверења. (…) Знам да није у праву онај ко говори: Сад, одмах, сад, сад - погледа упртог у шалтер билетарнице, већ онај ко каже: Сутра, сутра, сутра - и осећа долазак новог живота који лебди над овим светом.”, наводи аутор.