Ни МОЦАРТ није остао имун! ПРВИ РОМАН згрануо публику - Романтизовано се*суално злостављање са шокантним завршетком
"Памела" је запањила и престравила читаоце, а од тада, сви аутори се труде да њихова дела произведу исти ефекат
"Памела, или награђена врлина" писца Семјуела Ричардсона први пут је објављена 1740. године, а уврежено је мишљење да је ово први енглески роман. Свакако је био први бестселер. О њему се причало, а био је у исто време пођеднако хваљен и презрен.
Имајући у виду садашње друштвене догађаје, треба напоменути да је ово роман о сексуалном узнемиравању – шеснаестогодишња протагонисткиња, која је служавка, непрестано трпи покушаје сексуалног узнемиравања свог надређеног и одупире им се. Баш зато што одбацује господина Б., Памелина смерност бива награђена браком са господином Б., јер га њена кроткост и доброта мењају, па господин Б. од звери постаје шармантни муж.
ИСТИНА О ЛОЛИТИ: Набоков је пронашао инспирацију за роман у ЈЕЗИВОМ ДОГАЂАЈУ који је уздрмао целу Америку
ДВАНАЕСТ НАЈЧИТАНИЈИХ КЊИГА ПАУЛА КОЕЉА: Уколико тражите нешто за читање у току одмора, ево препоруке
ОВА ремек-дела Педра Алмодовара НЕ СМЕТЕ пропустити: 8 бриљантних шпанских филмова које СВАКО треба да погледа
Сензационализам и сензибилитет романа нису били мали део његовог контроверзног и екстатичног пријема у Британији и на континенту. Лудило за "Памелом", бележи Џејмс Грентам Тарнер, било је присутно на сваком кораку. Роман је био "инспирација за лавину текстова и меморабилија: владао је потпуни хаос у конзумеристичким круговима, а критичари пореде 'Памелу' са модерним индустријским брендовима попут Спајдермена или Мини Маус".
Памеломанија нам је донела предмете од воска, мурале, сликарске радове (неке можемо видети у Тарнеровом чланку), гравуре, и лепезе за оне који су били потпуни захваћени узбуђењем због "Памеле"!
Волтера, Моцарта и Дидроа је дирнула "иритирајућа фасцинација" књигом. У Венецији, Карло Голдини је успео да напише чак две представе и два либрета на основу овог романа, а његова опера "Ла Cecchina" инспирисана "Памелом" покренула је нову залуђеност! Занимљиво је да Голдини није једини писао инспирисан Ричардсоновим делом. Било је много књига на основу ове књиге, укључујући више издања оригинала, илустрованих или неилустрованих, а нека су чак срамотно била издавана без Ричардсоновог знања или допуштења.
Појавиле су се многе копије, такође, јер је појам ауторских права био прилично лабав концепт у осамнаестом веку.
А онда су се појавиле пародије и пастиши. Нека, као што је "Извињење за живот госпођице Шејмеле Ендрјуз" Хенрија Филдинга, била су изузетно критизерски настројена према оригиналу. Према Филдинговом виђењу, Памела није била ништа друго до срамотна појава (схаме; Схамела), удавача и заводница која је проповедала врлину док је у ствари правила смицалице како да се уда за племића, који је у овој пародији назван Боби.
Било је и превода овог романа, али и превода превода: италијанско издање било је преведено на енглески, а онда је тај енглески (prethodno преведен са италијанског) преведен на француски. "Јустина" Маркиза де Сада, са поднасловом "Процват порока", сматра се јединственим одговором на памеломанију.
Једном приликом је и сам Ричардсон покушао да опере руке од свог дела и да га се одрекне, тврдећи да је он само делимично изменио писма којима је имао приступ (роман је у епистоларној форми). Дошао је чак дотле да се самосажаљевао јер је његово дело, како је тврдио, почело да живи свој живот, потпуно ван његове контроле, а и многи су зарађивали на нечему што је он створио. Оно што је Ричардсон покушао да каже јесте да су лик Памеле и текст романа били у потпуности испреплетани. Тејлор то овако објашњава.
- Ентузијазам који је заокупио присталице дела био је мотивисан сентименталношћу и њиховом идентификацијом са ликовима у роману. Све ово било је потпомогнуто 'дијагнозом' коју су им поставили скептици и назвали је 'заразним лудилом', повезаним са сексуалном манијом - ово је енглеско друштво навело као један од разлога зашто је књига проузроковала неку врсту моралне панике.
Антипамелисти заузели су морализаторски став према последицама које је књига могла да остави на младе, на девојке и жене, на веру и религију уопште, али и на односе међу различитим друштвеним сталежима. За њих је и сама помисао "мешања" међу сталежима била непојмљива. Њима је чак и та идеја која се појавила у роману била изузетно одбојна, јер је могла да "подстакне читаоце на страст или сексуалну жељу, а после ко зна на шта све не".
Те новотарије су очигледно биле опасне. Оне су имале потенцијала да делују на подложне или поводљиве читаоце "без икаквог уплитања њихове воље", како је упозорио Семјуел Џонсон. Тејлор запажа да је у друштву владало мишљење да су све иновације по аутоматизму сматране лошим стварима.
Сама тема и иновативна идеја у роману уплашиле су многе. Они су сматрали да књиге имају моћ да покваре читаоце и да их подреде себи тако да они неће бити у могућности да сами доносе одлуке, што би их на крају претворило у машине. Белетристика би могла да наведе људе да делују без размишљања и без икаквог моралног промишљања.
Падам у искушење да приметим да су се времена променила набоље, али како и даље широм света постоје напори да се књиге (и други медији) цензуришу или забране, моја опаска, нажалост, не би била на месту.