СЕЋАЊЕ НА ВЕЛИМИРА ЖИВОЈИНОВИЋА МАСУКУ: Писац, ратник, војни цензор, режисер, логораш...

Још теже неког ко зна ко је био Велимир Живојиновић Масука.

А у питању је један од најзнаменитијих Плањана који су живели у двадесетом веку. Посебно кад је култура у питању. Био је много тога што се у култури могло бити: песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, преводилац…

Овај ретко надарени и упорни човек рођен је у Великој Плани 3. децембра 1886. године. Одрастао је у време кад је она била више мало овећа заостала касаба, него варошица, спремна да разуме и подржи неког коме је до позоришта и књижевности.

Годину дана након рођења умрла му је мајка. Једва да је у души осетљивог дечака рана за једним родитељем зацелила, остао је и без другог. Политички противници су му убили оца.

Захваљујући родбини, надарено дете није застранило већ се окренуло школовању. Основну школу је завршио у Плани. Пут за знањем га је потом одвео у гимназију у Смедереву а затим у Другу мушку гимназију у Београду. Матурирао је 1907. године и одмах уписао студије германистике.

У Београду је дипломирао 1914. године, кад се Србија суочила са агресијом Аустро-Угарске, Првим светским ратом и ужасним страдањем. Три године студија, од 1909. до 1912. године провео је у Лајцигу, на факултету германистике и естетике.

Током Првог светског рата је радио у војној цензури и повлачио се са српском војском 1915. године преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Албаније и Сан Ђованија, где је лечен од тешке упале плућа.

Након повратка из Сан Ђованија 1916. заробљен је у Улцињу и одведен у логор Фрауенкирхен у
Аустрији. У логору је остао до јесени 1918. године.

После ослобођења радио је као наставник у Четвртој мушкој гимназији у Београду, а затим прешао у Народно позориште у Београду. У којем је од 11. новембра 1924. до 21. августа 1925. био и управник.

Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха“, а новембра 1919. године, са Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао“ у којем је објављивао позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду.

Преводио је са енглеског и немачког језика. Са Боривојем Недићем превео је Шекспирове „Зимску бајку“ и „Ромеа и Јулију“. Једно време био је директор драме Народног позоришта у Нишу, а током Другог светског рата радио је као редитељ Народног позоришта у Београду. Режирао је Молијеровог „Тартифа“, у којем су играли Страхиња Петровић, Олга Спиридоновић и Љубинка Бобић.

Након што су Енглези и Американци на Ускрс 1944. године бомбардовали и тешко разорили Београд, Масука је заједно са сином Бранимиром кренуо на југ. Зауставио се десетак километара пре родне Плане, у Смедеревској Паланци. У којој ће остати у следећих неколико година.

У граду на Јасеници се прихватио режије. Већ 8. јула Повлашћено јасеничко позориште наступа са представом „Свет“, која је била његова режија. Месец и по дана касније уследила је премијера „Врачаре Божане“ Слободана Настасијевића.

Након ослобођења Паланке, 10. октобра 1944. године, комунисти су га поставили за рад у просветном одсеку и поверили му да води паланачко позориште. Да нису погрешили показало се већ 19. новембра, кад је позориште одиграло прву представу у социјалистичкој Србији, Нушићеву „Ожалошћену породицу“.

Од лета 1944. до јесени 1946. године аматерско позориште у Паланци имало је премијере 19 представа које је Масука режирао.

У браку са Даницом Радмиловић стекао је сина Бранимира Живојиновића, германисту и преводиоца. Масука је писао и поезију. Најпознатије су му песме Пред вече, Љубав, о љубав, Грудобоља, Тишина, бура и чежња и једна којој није дао наслов.

У песми "Грудобоља" он је описао борбу коју је водио са упалом плућа, коју је зарадио прелазећи са српском војском преко српско-албанских планина. У улози главне јунакиње се преплићу болест и жена, којих он узалуд покушава да се отараси.

Обручила ми се једне студене ноћи
На пустој пољани, док је шибао ветар,
И загрлила ме својом кошчатом руком
И припила ме уз груди и уз усне,
И десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
С клицањем од кога обамиру чула,
Пекла ме пољупцима од пламена
И гризла ми зубима усне, и ломила рукама кости
У страсном грљењу. И певала ми песме
Џенетске. И путевима од пламена
Водала ме у непознате земље
Сјаја и чуда и језивих лепота.
Десет оргијских дана и десет оргијских ноћи,
Пекући ме својим очима од запаљена уља,
Сисала је, дахом од пламена,
Као вештица моју душу
И пила, из жежених путира, моју крв,
Пресипљујући је, у разблудној напитости,
За раскошну гозбу нашег венчања,
Док су по црним кутовима наше колибе
И на мрачном тавану
Корови ветрова
Певали свадбене песме.
Сад седимо једно поред другог у постељи,
Погнутих глава
И бленемо тупо у мир.
Отпеване су оргије.