Тајна најтужније култне песме бивше Југославије је ЗАСТРАШУЈУЋА: Тито ју је ЗАБРАНИО, а разлог је језив

Песма Драгише Недовића, “Плућа су ми болна”, сматра се једном од најтужнијих песама у региону, а прича иза ње је подједнако застрашујућа и тужна.

Драгиша је имао тешку судбину – 1941. године изведен је на стрељање у Крагујевцу. Међутим, како је тада већ био познат текстописац (са само 20 година написао је култну севдалинку “У лијепом старом граду Вишеграду“), па су га одвојили на страну. Након тога депортован је у Немачку где је четири године провео у логору Дормагену.

Када се рат завршио, Драгиша се вратио у Крагујевац, а онда 1950. године написао песму “Плућа су ми болна”, када је сазнао да болује од туберкулозе.

Стихови су потресни:

Плућа су ми болна, здравља више немам

Јер су сасвим близу, моји задњи дани

Живећу још данас, а можда и сутра

А онда заувек, збогом мој животе

Није мени жао, беднога живота

Јер ја среће никад, осетио нисам

Само бол и патња, горке сузе лио

У животу своме, срећан нисам био.

У то време туберкулоза је у Југославији и даље односила огроман број живота. Песму је прво снимио Заим Имамовић, и толико је сугестивно деловала на људе, нарочито на оне оболеле од туберкулозе, да су многи након што би је послушали покушали да себи одузму живот.

Није много прошло, а Централни комитет Савеза комуниста је по наређењу Јосипа Броза Тита одлучио да забрани емитовање песме.

Забрана је потрајала читавих десет година, све док на једној прослави песму “Плућа су ми болна” није наручила лично Јованка Броз. Отпевала јој ју је певачица Нада Мамула, и тада ова култна песма почиње свој нови други живот.

Што се Драгише тиче, он је успео да се излечи од туберкулозе, али 1959. године почињу његови проблеми са срцем. Преминуо је од инфаркта 1966. године, а иза њега су остале култне песме попут “Текла река Лепеница”, “На Морави воденица стара”, “Јутрос ми је ружа процветала”, “Смедерево, граде од старина”.