Представљање књиге Зауставно време - изабране и друге приче, Душана Микље

У књижари Вулкан, у присуству бројне публике, 25. фебруара одржано је представљање књиге Зауставно време Душана Микље, новинара, писца, путописца и једног од најпрепознатљивијих аутора путописне прозе на нашим просторима. 

Вече је модерирала Марија Радић, уредница српске књижевности у Вулкан издаваштву, а уз аутора су о књизи говорили и проф. др Јован Делић и проф. др Чедомир Чупић. 

Књига Зауставно време, коју чине раније објављене изабране, али и нове приче, пред читаоце долази и у сусрет још једном важном догађају у Микљином стваралаштву, премијерном извођењу представе Има ли Бога, настале по његовој истоименој књизи. Представа ће премијерно бити изведена у Београдском драмском позоришту 27, 28. и 29. марта. 

На самом почетку вечери Душан Микља открио је како је дошло до идеја за неке од његових прича које су се нашле у књизи Зауставно време. Тако је прича Будилник инсприсана стварним догађајем, током кога је група новинара на проласку кроз Вуковар, застала испред рушевина једне куће. 

Док су радознало разгледали локацију, која је не тако давно била поприште рата, почео је да звони будилник. Негде, испод остатака намештаја и изобличених предмета који су их оркуживали, налазио се заробљен будилник. Будилник који је и даље исупуњавао своју намену, која му је ономад дата: да пробуди ђака за школу, путника намерника да не закасни на воз, мајку и оца да се спреме за посао на који је требало да крену… И управо то је био детаљ, који је могао много верније да дочара слику катастрофе у којој су присутни актери приче обитавали, него што су то саме рушевине чиниле. 

Микља је закључио како је нешто тако страшно доживљено као што је рат, немогуће веродостојно описати, али детаљ попоут будилинка поседовао је моћ премошћавања из једне стварности у другу са невероватном лакоћом. Наиме, управо ти у први мах безазлени детаљи, оно што читаоцу може приближити емоцију, но што то чине епски описи. 

Сам назив књиге Зауставно време потекао је из једне интимне, породичне ситуације која је аутора дубоко дирнула. Наиме, његова унука је, посматрајући свет са дечјом логиком која често погађа саму суштину ствари, упитала зашто зауставно време, које постоји на фудбалским утакмицама, не постоји и у стварном животу. У њеној представи, Свевишњи би, као врховни судија, могао да дозволи старијим људима, па и њеном деки, да користе то додатно време. А разлог је био једноставан: не би ли дуже живели наравно. 

Управо у тој дечјој жељи, истовремено наивној и дубоко потресној, садржана је премиса књиге. Професор доктор Чедомир Чупић истакао је да Микља у књизи отвара питање човекове потребе да продужи време које му је дато. Поводи за приче настају из доживљаја на различитим местима кроз која се аутор кретао, али то кретање је истовремено и физичко и духовно, јер води ка тражењу узрока и дубљег разумевања света. 

Чупић је нагласио да људи нису укорењени тиме што се не крећу, већ да је наша укорењеност пре свега ментална, због чега Микљине приче подстичу размишљање о правим вредностима и њиховој мери у животу. На крају, Чупић је закључио реченицом која на снажан начин сажима дух књиге: зачин живота чине парадокси, а ко то не разуме, остаје у стању ограничености. 

Проф. др Јован Делић затворио је представљање књиге подсећањем на речи Моме Капора, једног од његових и Микљиних блиских пријатеља: старост је пуна зрелост. Како је истакао, још је као дете схватио да је мало шта толико занимљиво као прича из „старих уста“, јер они који су живели имају и о чему да говоре. Да би се нешто написало, ваља и поживети. Свет се, као ни људска лица, човек не може нагледати, због чега и трагамо за тим зауставним временом. Необичне судбине и изузетни људи, са којима се сусрећемо, постају извори прича, а Микља их је на свом животном путу срео много. 

Делић је нагласио да је борба за зауставно време стварна и дубоко људска потреба, а посебно је истакао моћ коју поседује приповедање: јер човек преживљава захваљујући сећању и причи о њима, не нади, како то верно указује и једна од Микљиних прича у овој књизи. 

Душан Микља Душан Микља је рођен 1934. године у Београду. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду на Групи за енглески језик и књижевност. У животу се највише бавио речима – као професор, преводилац, новинар и писац. Аутор је више романа, збирки прича, путописно-есејистичке прозе, животописа, драма и публицистичких дела. 

Његов роман Њујорк, Београд добио је Награду Златни хит либер за једно од најчитанијих књижевних дела. По том роману снимљен је истоимени филм. 

На међународном фестивалу у Москви за драму Орден добио је Награду за најбољи савремени антиратни текст, а за документарну драму А lutta цонтинуа годишњу Награду Радио Београда. 

Добитник је Награде за животно дело Удружења новинара Србије. Написавши несвакидашњу причу о томе како је прешао пут од београдских уџерица до афричких палата и од периферијске калдрме до њујоршких вишеспратница, Душан Микља је у српској књижевности заузео место најзначајнијег путописца.

Промо